Православље иза себе има два периода стварања особених култура: византијски и поствизантијски или национални период. Током првог стварана је царска, универзална, хришћанска култура, као сведочанство присуства Царства Божјег на земљи, која је захватала све области јавног и личног живота. Иако није била поштеђена од људских слабости и несавршености, она је, можемо слободно рећи, непоновљиви узлет ка оностраном, ка есхатону, какав ће се тешко моћи поновити.
Њена основна одлика била је склад (симфонија) Царства и Цркве, што је за последицу имало, пре свега, богословље Васељенских сабора и Светих Отаца, затим из њега проистеклог црквеног градитељства, иконографије и осталих уметности, као и полет законодавства, књижевности, трговине, мисионарства, итд. Након пада Византије под Турке, као и Русије под Монголе, дошло је до формирања националних култура православних народа. Њихова основна својства јесу на једној страни сећање и жал за изгубљеним Царством, а на другој нада у ослобађање испод ропског ига, односно, нада у долазеће Христово Царство. Лишене царског торжества и сјаја, оне су сведочанство смирења и дуготрпељивости, као и епског духа народа који се бори за своју слободу.
Приликом ослобађања од Турака и васпостављања државности, током XIX столећа, православни су се уклопили у матицу западног национал-романтизма, који је био неподесна основа за обнову православних култура. Такође је и Русија од доба Петра Великог била под јаким и непосредним утицајем западњака. Спој и прожимање двају разнородних култура остао је том приликом без већих домета. Коначно, XX век је био кобан за православне народе: под комунизмом Црква и њена култура бивају затворени у гето, изложени суровом прогону и голом преживљавању. Међутим, пошто је крв мученика увек била семе нове вере, можемо се надати да тек предстоји раст и убирање плодова нововековног страдања православних. Грчка је била поштеђена од комунизма, и након обнове изворног богословља, монаштва и иконографије, такође следи вером заквашавање секуларизованих области њеног друштва. Треба навести и веома битну чињеницу да се, са пресељавањем руске емиграције на Запад, и Православље „пресадило“, најпре на европско, а потом и америчко тло, чиме се умногоме променила „духовна мапа“ савременог света. Након свих ових историјских догађања, имамо ситуацију да се на једној страни Православље опоравља од комунизма, а на другој његово расејање као реалност Европе и Америке.
Последице комунизма
Последице комунистичких диктатура по православне народе су готово катастрофалне. Скоро да је изгубљен национални, православни идентитет. Једини чувар самосвести била је Црква. У случају нашег народа знамо да Црква, затворена у изолацију, није била у могућности да чини оно што је чинила вековима: да буде матица или жила куцавица бића, а тиме и културе свога народа. У празан простор су улетале матрице других култура и религија. Најкарактеристичнији пример је музика, где су се изукрштали турско-арапски (исламски), хрватско-медитерански (римокатолички) и западнорокерски (англосаксонскопротестански) звуци. Без унутрашње снаге да те моделе прилагоде и преобразе, Срби су их слепо прихватали као своје. Завршна фаза тог процеса је хибридни турбно-фолк спој америчке Барбике и источне плесачице трбушног плеса, као „уметнички“ израз новоурбанизованих слојева.
Оно са чиме располажемо када је однос православне културе и Запада у питању, јесу две чињенице: да је Православље и на Истоку и на Западу, и споља и изнутра окружено и прожето западном културом, као и то да православна култура као живи организам, једноставно не постоји, и да тек предстоји њено обнављање. На капитулацију и „културно ропство“ Хришћанства на Западу нарочито је упозоравао о. А. Шмеман. По њему, „викенд православље“ покушава да се, прављењем вештачких националних, грчких, руских или српских острва, брани од утапања у море западне културе: „Оно што ти ‘супер-православци’, наравно, не знају, јесте да такав њихов став одражава, управо, њихову потпуну капитулацију пред истим тим Западом кога се гнушају: да су у својој идеологији ‘супер-православности’ претворили Православље у нешто што оно никада није било, у секту, која је по дефиницији негирање католичанског призвања Цркве“ (Шмеман 1997: 245). Нажалост, можемо рећи да ово све више постаје и посткомунистичка стварност православних матица.
За разлику од културе Запада, која постоји и која не улива наду у боље сутра, православна култура институционално и као целина не постоји. У њеном бићу је, међутим, као што смо рекли, неуништиво и живо Предање Цркве, због чије се животворне и обнављајуће моћи Светог Духа на којој оно почива, можемо надати у њено оживљавање. При том, током обнављања православне културе морамо истовремено водити рачуна о мисији Цркве упућеној православним народима, као и о мисији усмереној ка споља, ка Западу. С обзиром да се ради о процесу који теоријски није разматран, приморани смо да се задржимо само на уопштеном скицирању.
У ситуацији када човек не зна којим путем даље да крене, не преостаје му ништа друго до да се врати на почетак. Тако се и ми морамо вратити на изворе бистре воде. Будући да је Бог у кога верујемо, Христос са Својим Оцем и Светим Духом, неуништив, то је наша Црква поново у ситуацији да размишља о обнављању аутентичне православне културе. Током XX столећа, и нарочито у његовој другој половини, долази до обнове православног богословља, затим богослужбеног живота, монаштва, градитељства, што је повољна основа са назначени процес. Свакодневни пораст броја верних који долазе у храмове на то упућује и обавезује. Модел те обнове је врло једноставан: деца и млади који се у Цркви рађају и одрастају, сутра ће своје дарове од Бога добијене охристовити, тако да ћемо имати (а већ их и сада имамо) православне лекаре, научнике, полицајце, књижевнике, уметнике свих врста, војнике, спортисте итд, итд. За стварање самосвојне културе потребан је неопходни минимум стваралаца, као и организација која их обједињује на локалном и општем плану. Већ у овом тренутку имамо велики број уметника, песника, сликара, музичара, који се окупљају на све већем броју саборовања у портама наших манастира и градских храмова.
Мисија Цркве и медији
С обзиром да не постоји самодовољно стваралаштво, већ оно по својој природи има потребу за објављивањем, то треба трагати за свим начинима за оглашавање и прослављање Христове победе над ђаволом и смрћу. То је наш дуг према нашем Спаситељу, али и обавеза према онима који за ову благу вест још нису чули. Занемаривање или бојкотовање постојећих медија је неодговорност према Божјим открићима и даровима, без обзира што их други народи и културе злоупотребљавају. У прилици смо да кажемо да, поред задовољавајуће издавачке делатности и приличног броја црквених часописа, радује и наше брзо укључивање у савремене електронске медије, као што су веб престављања на интернету. Нажалост, имамо само два црквена радија, и само једну локалну телевизију, и чини ми се да све наше снаге, знање и моћи морамо сабрати око отварања једног квалитетног телевизијског програма, који би требало да покрије што већи број простора који насељава наш народ, са неопходним укључивањем у сателитску понуду. У овом моменту ово питање је од пресудне важности за црквену мисију, јер је телевизија најпродорнији и најсложенији медиј, који пружа изобиље простора и пуну ефикасност поруке.
С обзиром да је западна култура тоталитаристичка, искључива, и да не трпи другачије искуство и идентитет, ми знамо да је наш посао сведочења тежак: „’Култура Европе’, као основа, једина реална и перспективна основа моћне и уједињене Европе (западне и централне), може да се гради само разбијањем сваке друге могуће основе: рецимо православне, или исламске, на исти начин како је, хладним ратом, већ разбијена она комунистичка“ (Видовић 1997: 129). Међутим, што је тама гушћа, потреба за светлом је већа. Глад човека запада за Богом је нескривена, као што сведочи овај запис из савременог америчког романа: „Дакле, ево моје тајне: Говорим вам отвореним срцем за које сам сумњао да ћу га икада повратити, па се молим да сте ви у својој тихој соби док слушате ове речи. Моја тајна је да је мени потребан Бог - да сам болестан и не могу дуже да издржим сам. Потребан ми је Бог да ми помогне да дајем, пошто изгледа да ја више нисам у стању да дајем; да ми помогне да будем љубазан, пошто изгледа да ја више нисам способан за љубазност; да ми помогне да волим, пошто изгледа да ја немам више способност да волим“ (Копланд 1998: 323). „Модерни човек чезне за оним што се налази иза ‘јуридичког’: он чезне за ‘есхатолошким’, а то значи за Царством Божјим“ (Шмеман 1997: 77). Зато ми немамо права да ћутимо и да не стварамо, уздајући се у Божју помоћ. Наш оптимизам гајимо на Христовом обећању да ни врата паклена неће надвладати Цркву (Мт 16,18).
Мото обнављања православне културе
Мото стварања, тачније обнављања наше православне културе треба да буде: Ново вино у мехове нове (Мт 9,17), при чему ћемо ново вино правити по старим, добрим и провереним рецептима, а мехови могу бити и медији западне културе, јер садржај одређује и преображава форму. „Уобичајено је да Црква у области јавног деловања користи постојећа техничка средства и прати цивилизацијске токове настојећи да очува традицију и духовно благо, али прихватајући својеврсну поетику модерног доба и технолошког напретка, како би креирала своје присуство у жижи друштвеног живота“ (Васиљевић 2004: 105). Хришћанска култура је непрекидни спој старог и новог: старе истине и њеног новог саопштавања; ми бисмо тај спој назвали конзервативним модернизмом. Метод позајмљујемо од апостола Павла: „Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1Кор. 9,19-22). Младим генерацијама о Христу морамо говорити на нов начин, ако желимо да нас разумеју. Тако је било и на почетку стварања ранохришћанске и византијске културе, сазиданим на рушевинама грчко-римске цивилизације. Оне нису биле у потпуности нове, већ су настале тако што су Духом своје вере преобразиле философске и уметничке јелинске форме, па се зато може говорити о „христијанизацији хеленизма“ (Флоровски 1995: 20). О методи светих Отаца протојереј А. Шмеман каже: „У ствари, Оци су управо и говорили ‘језиком свог времена’, и то много боље и доследније него што ми данас говоримо језиком нашег времена. Међутим, они су, служећи се ‘језиком свога времена’, мењали само значење тог језика, преображавајући његову ‘семантику’ и претварајући га у инструмент хришћанског мишљења и делања“ (Шмеман 1997: 22-23). О. Геогрије Флоровски суштину византијске културе види у прихватању „културних вредности и њиховом превредновању (Флоровски 1995а: 28). Тако се и данас форме медијског и културног израза могу истим Духом Хришћанства преобразити и избавити од пропасти. Сличност римског царства, у коме се појавио Христос, са америчком цивилизацијом је несумњива. Обе су започеле са просветитељким амбицијама и заклањањем иза правних (демократских) принципа, да би се утопиле у гнусобу незаситог хедонизма. Разлика је, међутим, у једној битној чињеници, а то је да, за разлику од римске, америчка цивилизација има техничка и енергетска средства да на свом путу у понор повуче за собом читав свет.
И на крају подсећање: православна култура би требало да у себи има дух и укус смирења, покајања, целомудрености и љубави. На нама је да створимо једну светлу, крстоносну, васкрсењску, радосну, богочовечанску културу, и да њом, тј. Христом, развејемо густе облаке усамљености, страха, безизлаза и безнађа у којима се губи култура Запада. То је наш дуг према Ономе који нас је задужио - према Христу, и према свету који „сав у злу лежи“ (1Јов. 5,19). Православна култура треба да свету понуди алтернативу, другачији пут, треба да посведочи да излаз из лавиринта савремене цивилизације постоји, и да у средишту света није Минотаур - бог смрти који се храни људским животима, већ Христос - Творац и Обновитељ истинитог живота.
(Предавање на Петом Сабору српске омладине, Студеница, 3. до 7. августа)
Јеромонах Никодим (Богосављевић)
ЛИТЕРАТУРА:
Биговић Р. 1997 Слобода и ауторитет, Саборност 3-4, год.III
Пожаревац, 53-59.
Васиљевић Т. 2004 Суштина емитовања православних садржаја у електронским медијима, у Црква, верске заједнице, медији и демократија, Нови Сад, 103-106.
Видовић Ж. 1997 Суочење Православља са Европом, Цетиње.
Вујаклија М. 1997 Лексикон страних речи и израза, Београд.
Зизјулас Ј. 2003 Православље, превод Р. Савић, Д. Пашти, Београд.
Јанарас Х. 2004 Истина и јединство Цркве, превод С. Јакшић, Нови Сад.
Јанулатос А. 2002 Глобализам и православље, превод Ј. Фемић-Касапис, Ј. Ђекић, Београд.
Копланд Д. 1997 Генерација X, превод В. Гоблот, Нови Сад.
Копланд Д. 1998 Живот после Бога, превод В. Деспотов, Нови Сад.
Крстић З. 2003 Економија - нова Вавилонска кула, Богословље, Св. 1-2, Година XLVIII (LXII), Београд, 215-228.
Мајендорф X. 1992 Да ли хришћани имају политичку одговорност?, превод В. Вукашиновић, у Беседа, књ. 2, св. 3-4, Нови Сад, 171-172.
Матић З. 2005 Место и улога православне теологије у дијалогу са другим хришћанима, Саборност, бр. 1-4, год. X (2004), Пожаревац, 115-127.
Радовић А. 2002 Основи православног васпитања, Цетиње.
Соловјов В. 1989 Три разговора, превод П. Вујичић, Чачак.
Стокановић Д. 2004 Информативна служба СПЦ, у Црква, верске заједнице, медији и демократија, Нови Сад, 47-49.
Флоровски Г. 1991 Метафизички предуслови утопизма, превод А. Јевтић, Београд.
Флоровски Г. 1995 Хришћанство и култура, превод Д. Аничић, Београд.
Хандке П. 1996 Правда за Србију, превод З. Красни, Подгорица.
Церовић С. 1999 У канџама хуманиста, Београд.
Шијаковић Б. 2000 Критика балканског дискурса, Никшић.
Шмеман А. 1997 Православље на Западу, превод М. Арсенијевић, Цетиње. |
