Глобална криза која је захватила свет изазвана је у знатној мери игнорисањем етичких критеријума приликом доношења одлука о усмерењу научних истраживања и путевима употребе њихових достигнућа. Успостављање сагласности између човековог духовно-моралног живота и његове научно-техничке делатности данас није само пожељно, него у многоме предодређује могућност даљег постојања људске цивилизације. Међутим, у недрима савремене науке повремено се рађају опасни пројекти, међу којима посебно место припада идеји клонирања човека - производње самосталног организма из појединачне телесне ћелије, генетски идентичне са донатором. И са научне, и са религијске тачке гледишта ова идеја делује апсолутно неприхватљиво.
„Неоспорно је да се обоготворење људских могућности достиже у идеји клонирања човека. Човек се, споља гледано, уподобљује Богу-Творцу, прибављајући себи могућност лабораторијског „стварања“ некаквог „живог створења“, по параметрима које бира он, „човек-творац“. „Створење“ које се саздаје намерно не називамо „човеком“. Јер се по својој суштини ово „створење“ у строгом биофизолошком смислу не може разматрати као човек. Зашто? Пре свега, зато што се човек, у био-физиолошком смислу, јавља као резултат споја мушке и женске полне ћелије. Клонирано се, пак, „створење“ јавља као резулутат споја женске полне ћелије и соматске ћелије жене или мушкарца, зависно од тога ко и чији клон треба да се добије. Приликом клонирања човека неће доћи до споја мушке и женске полне ћелије. Ето зашто је тешко исправно говорити о „стварању“ човека путем технологије клонирања. Реч је управо о стварању некаквог човеку подобног створења. Човек у операцији клонирања не саздаје човека, него створење, саздано само „по слици и подобију“ човека....
Човек хуманиста, жалећи и саосећајући са „створењем“ које је саздао, предвиђа могућност потпуне или делимичне атрофије мождане делатности уз помоћ генетског инжењеринга, како би се саздана твар лишила могућности да разуме све што јој се, вољом њеног „творца“, дешава. Све што смо набројали још увек је само интелектуална разрада некакве могуће реалности. Јер је питање о реалној могућности клонирања веома спорно. Поједини специјалисти (часопис „Натуре“) сматрају да клонирање човека из ћелије одраслог организма може, по свој прилици, да постане реалност у следећих десетак година. Други сумњају да је оваква процедура уопште могућа у пракси. Нећемо дотицати технолошку реалност овакве праксе стварања клонова. Можда је она заиста немогућа. Али нас „хуманистичке“ тежње које рађају, прате и чувају идеју клонирања човека, реално окружују.
Опасности клонирања
Бројне опасности прете од самог чина клонирања:
Постоји опасност од формирања пара-научних, полукриминалних истраживачких група које теже незаконитом богаћењу кроз обећање „чуда“ клонирања;
Клонирање ће створити претњу људском достојанству и личној неприкосновености, чинећи човекову наследност беспомоћном пред туђим мешањем;
Клонирање широких размера означаваће упад у наследну разноликост људске популације, у природну основу њеног социјалног и биолошког благостања, укључујући отпорност на непријатна спољашња деловања и различите болести; на крају крајева, могуће је изрођавање, деградација човечанства;
Деловање одређених генотипа злонамерници би могли да искористе за реализацију криминалних или милитаристичких планова, чије би негативне последице могле да буду једнаке или чак превазиђу последице геноцида читавих народа које је вршио хитлеровски фашизам.
На ове опасности упозорава Савет за медицинску етику Московске патријаршије, који апелује да се предузму све неопходне мере у циљу спречавања законске легализације клонирања човека.
На вест о клонирању овце, и могућем клонирању човека, Европски парламент је реаговао потврђујући пређашње ставове из 1989. и 1993. год. новом изјавом:
„Друштво апсолутно не може оправдати или толерисати клонирање људских бића уколико оно представља тешку повреду темељних људских права, противно је начелу једнакости међу људским бићима јер допушта еугенетски и расистички избор људске врсте, вређа достојанство људског бића и захтева експериментисање на човеку“.
Парламент предлаже и захтева законске мере, као што су: забрана клонирања људских бића у државама чланицама, као и у свету, уз пропратне казнене мере за прекршиоце: ако су негде у току ти експерименти, треба им обуставити финансирање.
Такође, и Светска здравствена организација подсећа на изјаву из 1992. год. којом се одбацује клонирање, оплођивање међу врстама, јер примена клонирања за репродукцију људских бића није прихватљива на етичком плану, будући да вређа темељна начела медицине.
Став Цркве према клонирању
Какав је став Православне цркве о питању клонирања које се бави манипулацијом људских живота? Свети синод Православне цркве у Америци је 1998. год. позвао на мораторијум свих експеримената који воде ка клонирању људских бића. Будући да је пројекат људског генома већ при самом крају, овај позив Цркве треба да буде обновљен и спецификован тако да покрије све манипулације људским генетским материјалом у комерцијалне сврхе. „У дискусијама о питању клонирања једна околност је изазвала искрено чуђење код православаца: то је чињеница да су потпуно нецрквени људи, отворени и свесни нехришћани, иступили против експеримената који се тичу клонирања.“ Ова чињеница указује на јасно једногласје и одлучан став већине људи против експеримената са клонирањем.
Црква свој став заснива на схватању људске личности, које, пак, исходи из Светог Писма и учења Св. Отаца. Православно учење о људској личности почиње од сведочења Књиге Постања да је сваки човек створен „по образу (икони) и подобију Божјем“. Појам „икона Божја“ је дефинисан, он значи да људи нису изоловани, већ да су чланови заједнице. А прва и првобитна заједница јесте заједница Цркве.
Да бисмо размишљали молитвено о Божјем савршенству, не можемо да избегнемо учешће у свагда текућој борби против порочних склоности наше огреховљености, које подвижничко предање назива „страстима“. У складу са тим, многи учитељи вере праве разлику између „образа (иконе)“ и „подобија“. Образ (икона) се односи на нашу човечанску природу. Подобије (уподобљеност) је, са друге стране, циљ коме смо сви позвани да стремимо. Тај циљ Свети оци описују као „обожење“ (теосис).
Један од најважнијих православних ставова јесте поимање вечне вредности човекове природе. Међутим, ма колико да тај став наглашава стварност греха, православно Хришћанство такође исповеда да је главни циљ људскога битовања да славословимо Бога. Шта то значи у погледу питања о манипулацији и комерцијалној експолатацији људског генетског материјала?
Вредност човекове природе
То, пре свега, значи да никаква манипулација људским генетским материјалом није прихватива, осим за строго терапеутске сврхе. Ово нужно искључује свако експериментисање живим људским ембрионима (који су, у Божјим очима, носиоци божанске иконе, а не само „комадићи ткива“), као што искључује и патентирање људских гена за комерцијалне сврхе.
Људи, створени по Божјем образу и призвани да узрастају до Божјег подобија, несводиви су и непоновљиви. Сваки покушај да се људи сведу на резервоар генетског материјала (компоненти), или да се људи размножавају путем клонирања, јесте кршење права човекових, достојанства човековог и вредности човекове.
Већ са биолошког, а поготово са теолошког гледишта, не може бити говора о репродукцији људског живота, него о прокреацији: брачни пар се не репродуцира у деци; они су сарадници, ствараоци у преношењу људског живота. Нови живот није никаква репродукција, него ново ремек-дело. Код ин витро оплодње не може бити говора ни о каквој репродукцији. Копије, реплике, поновљене индивидуе не би биле истоветне по својим особинама са онима од којих је узето језгро генома. Особа није чисти биолошки материјал. Човек-особа далеко надилази збир свих својих посебних састојака. Наиме, према Паскалу, „човек неизмерно надилази човека“.
Зато и вреди разјаснити: наше противљење клонирању није прекор упућен науци као таквој. Ми, једноставно, желимо да употреба научних достигнућа буде или човечна, или - никаква. |
