Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут само су нека од места у непосредној близини Зворника на којима је земља покрила на десетине зверски убијених Срба, претварајући ове крајолике у аветна места масовних гробница.
У Доњој и Горњој Каменици пре рата је живело триста двадесет троје Срба и две хиљаде шесто тридесет три муслимана, док су се њих двадесет двоје изјаснили као Југословени.
У ноћи између 5. и 6. новембра 1992. године убијено је и нестало између 109 и 250 Срба. Муслимани из околних села зворничке општине, потпомогнути трупама из Церске и Коњевић поља, те ноћи су опколили ове српске засеоке. У рану зору, у центру села је заробљено 38 сељана и српских бораца. Идући за Србима који су се повлачили ка Дрини, муслимани су спалили све српске куће у Доњој Каменици у делу Ђевање, и тек ту их је зауставила консолидована српска одбрана.
Дивљачки пир муслиманске војске
Оног тренутка када су сви заробљеници одведени на највише коте Глођанског брда и Козјака и бодљикавом жицом везани за дрвеће, рат је почео да личи на зверски дивљачки пир. Јер, само њих троје од свих заробљених Срба чија су тела ексхумирана, имало је срећу да страда од метка.
О судбини својих ближњих породице нису ништа знале све до 16. фебруара 1993. године, када је војска Републике Српске ослободила Каменицу. Тада је почело трагање за несталима. Неки су пронађени, али су места страдања и покопавања многих остала непозната. Тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, знаће се коначне размере страдања Срба у зворничком крају.
Али оно што овај злочин чини несхватљивим нормалном човеку, јесте начин на који су га Насер Орић и његови саборци извршили, унаказујући тела заробљеника тако да су и најближи, по извршеној ексхумацији, једва успели да их препознају.
Данима су се око шумских јама тискали они који су међу масакрираним телима покушавали да препознају своје и обележе им гробове. Све је то рађено под непрестаном муслиманском ватром, али се на њу нико није освртао, ни војска ни породице убијених. Из залеђених бара и из подземног мрака јама, српски борци су се трудили да извуку што више тела. Екипа Војномедицинске академије, на челу са др Зораном Станковићем, покушала је да утврди идентитет што већег броја убијених, користећи сећања родбине која је покушавала да оживи слике, детаље, да опише неке особене знаке на телима погинулих како би олакшала посао лекарима.
Миладин Чворић каже да је његов син Никола имао ситне зубе, а један је напред био поломљен: поломила га статива док је као школарац трчао за лоптом. Стоја Савић је неколико дана чекала пред ватрогасним домом где се обављала идентификација, надајући се да ће пронаћи свог супруга Алексу. Можда би успела да га препозна по истетовораном срцу на руци у коме су била исписана њихова два имена. Војин Лукић из Јошња је, тражећи сина Српка, прегледао 28 унакажених тела, али није успео да га препозна. Касније се и име његовог сина ипак нашло на списку идентификованих.
О масакру су сведочила искасапљена тела, често без главе и појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела.
Већина убијених којима је утврђен идентитет сахрањена је у заједничкој гробници.
Мржња дубоких корена
Оно што овај злочин чини тако монструозним, јесте чињеница да су га починили муслимани из Каменице, дојучерашње комшије и пријатељи погубљених. Али то није одлика само овог рата, већ и свих претходних на овим просторима, где је само накратко успавану мржњу, разбудило ратно лудило. Прескачући капије које су је делиле од комшија Срба, муслиманска мржња остављала је крваве трагове у свакој православној кући овог краја.
Каменицу је верска подела погодила више него иједно село на Дрини. Само село је било подељено на Доњу Каменицу, у којој су живели углавном православци, и Каменицу која се попела у брдо и постала најјаче муслиманско упориште у зворничкој општини. Та Горња Каменица била је стециште таквих муслиманских екстремиста и најокорелијих злочинаца да су је звали још и "Мала Азија".
Приликом ослобађања Каменице, у тамошњој муслиманској команди нађена је документација која сведочи да је лично Насер Орић, тадашњи командант муслиманске формације за североисточну Босну, наредио стравичан злочин над Србима. За овај "подвиг", Орић је, са још девет од великог броја својих саучесника, указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, одликован највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ, "Златним љиљаном".
На годишњицу страдања каменичких Срба, 6. новембра, у Зворнику ће бити служено опело и одржан комеморативни скуп. Том приликом биће приказан и документарни филм "Више од злочина" аутора Милоша Марковића. Ово филмско сведочанство о језивим и потресним судбинама убијених Срба зворничког краја, истакло је још једну димензију њиховог страдања, ону која надилази биолошку смрт одузимањем не само живота већ и имена, вечног мира и места вечног починка.
*Коришћена документација Центра за истраживање злочина над српским народом |
