Одувек су хришћани били изложени оптужбама насталим услед неразумевања вере коју је установио распети и васкрсли Христос. Аргументи су били резултат заблуда које би могле да изгледају и комично, да њихове последице нису биле озбиљне, често и стравичне. Тако је, још у првим вековима, било довољно да се прочује како хришћани на својим скуповима једу Христово тело и пију Његову крв, па да их светина прогласи за људождере, а како су се и супружници међусобно ословљавали са „брате“ и „сестро“, хришћанима је приписивано родоскрвнуће. И тако кроз векове.
Једна од омиљених оптужби, поготово од стране јеретика отпалих од саме Цркве, јесте она за идолопоклонство. Православци поштовањем икона крше, тобоже, другу Божју заповест која гласи: „Не прави себи идола, нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“. Тај „аргумент“, и данас радо коришћен од стране псевдохришћанских верских организација, стар је малтене колико и сама Црква, а расправа о њему достигла је своју кулминацију и добила коначно разрешење у 8. веку. Под утицајем лажних учитеља, византијски цар Лав Исавријанац издао је 726. указ којим је наређено да се иконе у храмовима уздигну високо како верници не би могли да их целивају. Четири године касније иконе су потпуно одстрањене из храмова. Заповест је изазвала велики раздор током кога су многи поштоваоци икона животом платили своју правоверност. Седми васељенски сабор, одржан 787. године, озваничио је исправност поштовања икона, али су сукоби трајали све до 843. када је иконоклазам (иконоборство) коначно проглашен за јерес. Верници не поштују материјал од ког је икона направљена (дрво, платно, боје...), него лик који је на њој представљен, а идолопоклонство је клањање предмету (тотеми, кумири) или бићу, чиме се предмет клањања проглашава за бога.
Од овог, свесно религијског, вида идолопоклонства данас је далеко распрострањенији један други облик, утолико перфиднији уколико га је теже препознати. Потрошачки менталитет нашег доба увелико погодује људским тежњама за задовољењем нереалних и неумерених жеља, па се људи клањају и служе техници, моди, сопственом телу, или од јавних личности праве идоле којима се диве до обожавања. Понижавајућа апсурдност идолатрије наше епохе огледа се и у лакоћи са којом просечан савремени човек проглашава некога или нешто за свог бога. Често у новинским насловима читамо „Поп идол“, на спортским манифестацијама оре се песме навијача које величају спортисту а да је и њему самом од тога непријатно. Рекламе такође чине своје те је савим нормално да од омладине чујете: „Дејвид Бекам је мој идол“ а, у свакодневном животу, у продавници обуће „божанствене су ципеле“ у посластичарници „обожавам јагоде са шлагом“...
Из речи „обожавати“ јасно је да се ради о осећању које приличи имати једино према Богу, док свима осталима следује, мање или веће, поштовање (личности) или разборит приступ (бесловесна бића и нежива природа). За некога ко нас задивљује својим квалитетима сасвим је довољно рећи „љубимац“, „великан“, „врхунски (спортиста, уметник)“, или, пак, за предмете „омиљена (посластица, забава итд)“. Дајмо, дакле, „цару царево, а Богу Божје“ (Мат. 22, 21). Никоме мање него што заслужује. Али, ни више. |
