Давање је најлепши добитак

Одиграли сте запажену улогу кнеза Мишкина по Идиоту Достојевског. Шта сте научили кроз тумачење његовог лика?

- Тешко је говорити о томе шта се научило у неком процесу. Човек се пре свега учи од Достојевског. Оно што је у данашње време тешко када је реч о тексту и о лику какав је кнез Мишкин, јесте да се учини убедљивим да неко може да буде толико добар. У данашње време бити добар подразумева једну врсту неуверљивости и, просто, тешко је данас поверовати у такву једну причу. Оно што је било најважније, јесте тај лик засновати тако да он заиста делује као онај ко у себи носи једну врсту објаве која је кадра да мења свет, да срца људи просто чини другачијим. То се заиста код Достојевског и догађа. Мада сам Достојевски није био задовољан ликом кнеза Мишкина из више разлога, али то је сада друга тема.

 Зашто је Достојевски роман назвао Идиот? Шта је у то време та реч значила?

- „Идиот“ у Русији тада нема значење које ми данас имамо. Идиот је тада значило неку врсту болести. Он заправо болује од падавице и одлази да се лечи у Швајцарску. Јунак Достојевског има већ такво судбинско предодређење, да носи једну болест на себи. Он га већ одређује као оног који ће понети болест онога света у коме постоји.

Да ли мислите, с обзиром да је и Достојевски боловао од епилепсије, да у целом том делу има нечег аутобиографског? За шта су метафора епилептична стања кнеза Мишкина?

- Епилепсија Достојевског, какву је он описује, не потпада ни под један познати облик. Оно што је важно јесте шта заправо тај књижевни поступак у коме главног јунака назначиш као епилептичара заправо значи, проговара. Епилепсија, тако како је Достојевски у роману описује,  је као стање блаженства, као стање једне врсте екстазе, коју по речима Достојевског, он не би мењао ни за шта на овом свету. Та преплављеност блаженством. То је нешто што је јако важно, а улази у склоп одређења лика кнеза Мишкина. Он јесте тај који је кадар за такво једно екстатично искуство те врсте, које се сасвим по аналогији може поредити са искуствима православних мистичара. Рецимо, та обузетост љубављу. Та обузетост сусретом са Богом. То је оно што кнез Мишкин описује као своје искуство, свог епилептичног напада.

А опет, с друге стране, епилепсија јесте оно што је болест, што се језиком медицине назива болешћу. Али та болест јесте заправо болест у очима света онаквог какав јесте, у својој ограничености. Тако да је то важан елеменат у том смислу што онај ко такву једну објаву у себи носи, као кнез Мишкин, он у овом свету не може бити сматран другим до болесником. И то је оно што јесте пут и позив хришћанину, а то је на једном месту када изговори: „Буди луд за овај свет, да би био паметан у Богу“. То је оно што јесте крст кнеза Мишкина. Та лудост пред светом. И све то што он чини јесте то што је пред светом лудо. Он воли, а да при томе не мисли ни о каквом интересу. Он воли зато што воли и то му је једино важно. Једина одговорност његовог бића јесте то да другога воли. То се јако добро може видети у његовом односу са Рогожином. Партен Рогожин заправо значи: партен значи чисти, а рогожин (рогоза) значи грубост. Ту већ имате неку назнаку карактера. Дакле, онај и поред своје природне грубости, једне неуглачаности, заправо у себи носи једну чистоту и доброту. И то је парадокс у лику Рогожина, који заправо кнез Мишкин, прима некако на своју душу и покушава некако да афирмише тај смисао који носи његова љубав. Тако да се човек Достојевским може бавити бескрајно и у разним аспектима, али оно што је пре свега мени био циљ, јесте да такво једно сведочење учиним уверљивим у смислу да онај ко гледа, може заиста, са пуним уверењем, рећи да доброта на овом свету заиста може бити аутентична ствар, а не само израз наивности, глупости, одсуства неког дубоког увида.

 Једна од Ваших успешних улога је Карађоз, негативни јунак. Колико Вам је ова улога помогла да разумете људе који чине неправде? Како објашњавате зло у људима?

- Лик Карађоза је необичан. Код свих великих ликова класичне литературе мислим да се у старту промашује, ако се о њима мисли у неком етичком оквиру: из перспективе добар-лош. Није то одредиво на такав начин. Оно што је важно код лика Карађоза, јесте да је једно питање шта он чини. Чин је последица нечега што се претходно у човеку деси. Али ту је пре свега важно говорити о томе шта је то у самом Карађозу, шта он пре свега у себи носи. Карађоз је лик који говори о закону. Закон увек подразумева један врло строги оквир могућности људског бића. Значи, дозвољено ти је да поступаш тако и тако. Све преко тога, може значити опасност за тебе. Чак и опасност по живот. Међутим, тај захтев за озакоњењем је сасвим легитиман људски захтев. Свако људско биће у себи хоће неки закон који ће бити свеважећи, свепримењив. Ту имате једну парадоксалну ситуацију. Човек потребује сигурност. Потребује чврст ослонац за своје постојање. Он потребује да се за нешто чврсто ухвати. Код Карађоза то је закон.

Карађоз је као дечак волео да слуша музику. Дакле има једну склоност префињеније врсте. Не да буде само онај који ће кажњавати, већ да прима и неке друге садржаје. Рекли бисмо да онај ко је зао нема потребу ни за чим нежним. Међутим, Карађоз са собом доноси закон, и онда на једном месту Проклете авлије Андрић говори о томе да се у том стамболском затвору могу наћи сви: од дечака који је са тезге украо грозд до опасних варалица и обијача. Значи, имате један широк распон оних који су утамничени. Андрић говори да та утамниченост људског бића не зависи од неких спољашњих околности, већ од неких неухватљивих. И то је егзистенцијална ситуација сваког бића. Ми сваког трена можемо пропасти или се винути до седмог неба. То је оно што чини распон човекових егзистенцијалних могућности. Са друге стране, ми никако да ухватимо по ком закону. Ту је испреплетаност закона који у човеку делују. Толико закона у човеку тражи своје право. Човек, као биће, би требало да у том насртању на себе некако снађе и да све то разврста, да би спасао живу главу. Пре свега је важно разумети структуру једне егзистенцијалне ситуације, тумачити је тако што ћеш у њој наћи што више аспеката.

Ја сам лику Карађоза пришао из такве једне анализе, а то је да он није само тај који је ту дошао да кажњава. Није њему до тога. Он у једном тренутку човеку који му каже да је невин каже: „Што ми то сада каза, човече? Да си ми рекао да си крив, па да те пустим. Кривих има много. А нама баш невин треба!“. У том делу „а нама“, он мисли на себе, али и на затворенике. Ко је за нас страдао на крсту? Управо тај невин. И на тим местима треба препознати истински вапај душе. Јер сасвим је нама неразмрсиво питање којим је путем неко доспео у ситуацију, ту где јесте. Којим је сада путем неко доспео да буде чувар затвора, а неко патријарх. Нема ту логике, то нама измиче. Ми можемо да покушамо да разумемо структуру, шта представља истински вапај, тај оквир тескобе у којој се неко затекао. Није све последица нашег избора. У многим ситуацијама ми смо просто затечени. И ту си где си. И сада треба да поступаш по некој правди, по неком закону и тако да спасеш главу и да спасеш другог од себе. Нису то нимало реалистичне ситуације. То су она опасна места. Тада, у том тренутку неразрешивости, долази права вера. Тек тада човек окуша истинску веру. Ми само на оштрици, истински можемо да осетимо ту пуноћу, присуства Божјег. Само тако, ако нам је сваки догађај, свака ситуација тако заоштрена. Али, са друге стране гледано, свака је ситуација гранична. И то што ми овде сада разговарамо може бити гранично. Може бити, не знамо. То није у нашој моћи да знамо. Ми можемо бити будни над сваким догађајем, као да нам је последњи. О томе Свети Оци пуно говоре. О будности, зато што је живот кратак и ми не знамо његову кончину.

Колико глумац, тумачећи улоге и проживљавајући животе других, добија, а колико губи?

- То је као и у сваком стварању. На пример, у књижевном стварању писац мора да буде педесет ликова одједном. Оно што је ту важно, јесте препознати догађаје и њихове структуре и одредити шта је ту најважније. На чему се један догађај заснива, на чему је утемељен. Ја градим лик, узимајући у обзир све ове претпоставке и то постаје једно дело које има своје значење, своје значењске оквире. Мој задатак јесте да разумем смисао лика и да га пренесем и да пренесем смисао неког текста.

У данашње време људи су све више материјално, али и емотивно себични. Шта је разлог томе?

- То јесте тако, и то је последица једне ненавикнутости да је давање најлепши добитак. Зато је велико огрешење не умети примити дар. Дар је нешто обавезујуће. Ако се ми према дару не односимо онако како би даривање захтевало, ми се тиме огрешујемо о нечију способност да дарује и тиме га осакаћујемо за нешто што је у њему најбоље. А то је да уме да покуша да себе учи да даје. Разумљиво је то људско сакупљање услед рањивости и одбрана од повреда. Уколико би свако покушао себе да васпитава да прима и да дарује, ствари би биле другачије. Даривање подразумева потпуни самозаборав, ништење својих интереса и потребу да се љубавно другоме да.            

                                                                                                          Виолета Вучетић