На обронцима Голије и Јавора, у долини реке Ношнице, на месту које као да је Господ изабрао, налази се ковиљска светиња, манастир Св. Архангела Гаврила. Први помен о овом манастиру налази се у Крушевачком Поменику из 1606. године. Манастир сачињавају две цркве: Светог Архангела Гаврила и Светог Николе, која је касније саграђена.
Пећинска црква испосничког типа
Црква Св. Архангела се једним делом наслања на стену, тако да је можемо сврстати у ред пећинских цркава испосничког типа. Сматра се да је манастир настао с краја 12. и почетком 13. века, судећи по остацима живописа и предања.
Године 1644. рашки митрополит Гаврило (Рашковић), потоњи Патријарх пећки, долази у манастир и налази га одавно запуштеног, у тешком стању. Тада га обнавља и у њему остаје једно време, а 1651. манастиру прилаже једно оковано и украшено Св. Јеванђеље за богослужбене потребе обновљене цркве Св. Николе, и ослобађа манастирску земљу коју враћа манастиру. Постоји доста занимљивих записа у којима се спомиње манастир, као на пример из 1726., који гласи: „Манастир Ковиље у Старовлашкој нахији потпао под љути дуг и глобу, Ђак убио Турчина месеца Јануара. И даде манастир шес кеса аспри и главе откупише, те и Турци не поарчише, живот им остаде, манастирску земљу не продадоше“.
Из другог записа 1733. године види се да је у манастиру живео духовник Филип код кога су учили они који су хтели бити свештеници. Из свега се види да је манастир заузимао важно место како у духовном, тако и у националном и политичком животу народа овог краја.
Манастир, ево, већ осам векова чува границе и сведочи да су ту, и на овим просторима живели и још и данас живе хришћани православне вере. И он је, као и Нојев ковчег, чувао и спасавао страдајући народ овог краја, заједно са њим страдао, али и одолевао и поново светлио на спасење своме народу.
Знали су наши свети преци где су Богу цркву подизали, знали су да у оваквим пасивним и за живот тешким условима само црква може сачувати и утврдити огњишта њиховог народа.
Тешки су били дани кроз које је пролазила ова светиња, па је у једном времену остала сама, без великог броја становништва које, бежећи испред турског зулума, настањује богату бачку равницу. Жалећи за својим завичајем, они новом станишту дају име свога села Ковиља и подижу цркву коју посвећују Св. Архангелу. Време је пролазило и манастир је чувао предања и успомене, примао и пратио велике и мале, свештенике и монахе, и код свих остављао неизбрисив траг и сећање на дане проведене у њему.
Дочекао је и наше време и пружио прилику и нама да и ми дамо свој део и тако се одужимо својим светим прецима који су нам остављали овакве светиње у наследство.
Милошћу Божјом и благословом владике жичког г. Хрисостома, који је од самог доласка на Трон Светог Саве почео са обнављањем многих манастира, остварила се идеја о обнови манастира Ковиља.
Пећинска црква испосничког типа
Црква Св. Архангела се једним делом наслања на стену, тако да је можемо сврстати у ред пећинских цркава испосничког типа. Сматра се да је манастир настао с краја 12. и почетком 13. века, судећи по остацима живописа и предања.
Године 1644. рашки митрополит Гаврило (Рашковић), потоњи Патријарх пећки, долази у манастир и налази га одавно запуштеног, у тешком стању. Тада га обнавља и у њему остаје једно време, а 1651. манастиру прилаже једно оковано и украшено Св. Јеванђеље за богослужбене потребе обновљене цркве Св. Николе, и ослобађа манастирску земљу коју враћа манастиру. Постоји доста занимљивих записа у којима се спомиње манастир, као на пример из 1726., који гласи: „Манастир Ковиље у Старовлашкој нахији потпао под љути дуг и глобу, Ђак убио Турчина месеца Јануара. И даде манастир шес кеса аспри и главе откупише, те и Турци не поарчише, живот им остаде, манастирску земљу не продадоше“.
Из другог записа 1733. године види се да је у манастиру живео духовник Филип код кога су учили они који су хтели бити свештеници. Из свега се види да је манастир заузимао важно место како у духовном, тако и у националном и политичком животу народа овог краја.
Манастир, ево, већ осам векова чува границе и сведочи да су ту, и на овим просторима живели и још и данас живе хришћани православне вере. И он је, као и Нојев ковчег, чувао и спасавао страдајући народ овог краја, заједно са њим страдао, али и одолевао и поново светлио на спасење своме народу.
Знали су наши свети преци где су Богу цркву подизали, знали су да у оваквим пасивним и за живот тешким условима само црква може сачувати и утврдити огњишта њиховог народа.
Тешки су били дани кроз које је пролазила ова светиња, па је у једном времену остала сама, без великог броја становништва које, бежећи испред турског зулума, настањује богату бачку равницу. Жалећи за својим завичајем, они новом станишту дају име свога села Ковиља и подижу цркву коју посвећују Св. Архангелу. Време је пролазило и манастир је чувао предања и успомене, примао и пратио велике и мале, свештенике и монахе, и код свих остављао неизбрисив траг и сећање на дане проведене у њему.
Дочекао је и наше време и пружио прилику и нама да и ми дамо свој део и тако се одужимо својим светим прецима који су нам остављали овакве светиње у наследство.
Милошћу Божјом и благословом владике жичког г. Хрисостома, који је од самог доласка на Трон Светог Саве почео са обнављањем многих манастира, остварила се идеја о обнови манастира Ковиља.
Монашење после 200 година
У поподневним часовима, 13. септембра, из правца Ивањице пристизали су многи да узму учешће у овој духовној радости.
Манастирско звоно са малог звоника (торња) огласило је почетак Вечерњег богослужења, које је служио архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. Појање нашег епископа привукло је пажњу и дивљење присутних. Окупио нас је око себе да сви заједно, свако по свом дару, увеличамо ову молитвену радост, а у исто време прославимо почетак црквене Нове године.
Сви смо жељно очекивали сам чин монашења. Почело је појање стихире „Похитај да ми отвориш...“. Из црквене припрате о.Тихон приводи Ненада, искушеника манастира Студенице, који долази да прими „анђеоски образ“, монашки постриг. Давши му име Амвросије, Преосвећени епископ Хрисостом духовно га је поучио као и све нас, истакавши да је ово велики и историјски догађај како за ову Свету обитељ, тако и за Српску православу цркву, јер је после 200 година овде замонашен први монах.
Сутрадан, 14. септембра, на св. архијерејској Литургији, уз саслужење свештеника Моравичког намесништва, епископ Хрисостом је рукоположио оца Амвросија у чин јерођакона, а наредног дана у чин јеромонаха. Благословом нашег епископа, о. Амвросије је постављен за старешину манастира, а 1. октобра 2005. године примио је манастирску управу и у Ковиљу остао са о. Димитријем који је такође дошао из Студенице.
Благодарећи Богу, епископу Хрисостому и доброј вољи о. Амвросија и о. Димитрија, ивањичка општина је добила једини манастир на својој територији, који ће имати велику улогу у духовној и литургијској обнови народа овог краја.
Драган Стевић
Монашење после 200 година
У поподневним часовима, 13. септембра, из правца Ивањице пристизали су многи да узму учешће у овој духовној радости.
Манастирско звоно са малог звоника (торња) огласило је почетак Вечерњег богослужења, које је служио архимандрит Тихон, игуман манастира Студенице. Појање нашег епископа привукло је пажњу и дивљење присутних. Окупио нас је око себе да сви заједно, свако по свом дару, увеличамо ову молитвену радост, а у исто време прославимо почетак црквене Нове године.
Сви смо жељно очекивали сам чин монашења. Почело је појање стихире „Похитај да ми отвориш...“. Из црквене припрате о.Тихон приводи Ненада, искушеника манастира Студенице, који долази да прими „анђеоски образ“, монашки постриг. Давши му име Амвросије, Преосвећени епископ Хрисостом духовно га је поучио као и све нас, истакавши да је ово велики и историјски догађај како за ову Свету обитељ, тако и за Српску православу цркву, јер је после 200 година овде замонашен први монах.
Сутрадан, 14. септембра, на св. архијерејској Литургији, уз саслужење свештеника Моравичког намесништва, епископ Хрисостом је рукоположио оца Амвросија у чин јерођакона, а наредног дана у чин јеромонаха. Благословом нашег епископа, о. Амвросије је постављен за старешину манастира, а 1. октобра 2005. године примио је манастирску управу и у Ковиљу остао са о. Димитријем који је такође дошао из Студенице.
Благодарећи Богу, епископу Хрисостому и доброј вољи о. Амвросија и о. Димитрија, ивањичка општина је добила једини манастир на својој територији, који ће имати велику улогу у духовној и литургијској обнови народа овог краја.
Драган Стевић |
