«Достојевски је мој учитељ и мучитељ“. Свако ко се озбиљније бавио проучавањем књижевног дела Фјодора Михајловича Достојевског, сложиће се са овом изјавом оца Јустина Поповића, изнетом у можда најбољој књизи српских мислилаца о великом руском писцу, у књизи Философија и религија Ф.М. Достојевског.
Немогуће је да неко успе у покушају откривања Достојевског, а да није упознат са суштином његовог живота и његовог писања - са Православљем. Ево његових речи о томе: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Религиозна затуцаност?
Нетачна је тврдња да је Достојевски бесловесно прихватио Христа и да је његов књижевни рад био „религиозна затуцаност“, како су неки историчари књижевности код нас и у свету тврдили.
Писац религиозне затуцаности, у најгорем, може читаоца угњавити са причама о Богу, али га никада неће одвести у тамне поноре људске душе, у најдубље људске страсти. А Достојевски је то успео. И не само то: он је, насупрот људским понорима, питањима смисла живота, границама људске слободе и оваквог, наизглед несмисленог света, пронашао и понудио одговоре који се, по њему, сустичу у тајни Христове личности. Читав његов литерарни опус зрелог доба, његова преписка, његова искрена забринутост да ли ће успети да пронађе одговоре на изнесене сумње у Христа и Његову науку, говоре о човеку који у свету где „земља стење, а Небеса ћуте“, покушава да открије словесност (логосност) света и човека.
Изнете критике проучаваоца књижевности о религиозној затуцаности рада Достојевског више говоре о њима самима, о њиховој религиозној необразованости и њиховим личним проблемима са (не)прихватањем Христа, неголи о самом руском писцу.
Мотив деце
Достојевски се не може до краја проучити. Сигурном руком врсног приповедача он нас води у несигурне дубоке поноре, али и до неслућених висина на којима пажљиви читалац доживљава специфично прочишћење, једну духовну чистоту која бар на трен очисти нашу душу од наталоженог греха и начини је да буде као дечја душа.
И заиста, мотив деце у делу Достојевског врло је значајан, али му, нажалост, није придавана нарочита пажња. Први коме се Родион Раскољник после учињеног злочина и почетка његове психолошке борбе обраћа за помоћ, јесте једно дете-просјак коме Родион, у тренутку своје најљуће борбе, каже: „Моли се за раба Божјег, моли се за раба Родиона“. Зашто своју велику тајну Родион открива једном детету које чак и не познаје?! Зашто Аљоша Карамазов, уистину боголики младић, највише воли да се дружи са децом, и зашто Достојевски свој роман Браћа Карамазови управо завршава са сценом у којој Аљоша саветује деци да не забораве свог преминулог другара, да не забораве њихово искрено дружење и братство, јер ће им то сећање, када буду одрасли, можда, ко зна, баш оно спасити њихове душе да се не охладе и не умртве. А деца?! Деца су упијала Аљошине речи, осећала су његову охристовљену љубав, без икакве сумње поверовала су у сваку његову реч и веровала су. Ето, тако се завршава прича о Карамазовима, прича о злочинима, страстима, преварама. Завршава се са децом. Зашто?
У Светом Јеванђељу стоји: „Ако не будете као деца ова, нећете ући у Царство Небеско“ (Мат 13,3). Дечје душе су чисте, нежне, пуне оне праве охристовљене љубави. Но, живећи на земљи, човек испрља и укаља душу гресима својим. Ако ли је не очисти, ако ли је не доведе до духовне чистоте и не уреди је тако да буде као душа дечја, изгубиће љубав у себи, помешаће је и уништиће је у својим страстима и греху. Зато Аљоша саветује децу да не забораве своје детињство. Зато Иванов пут у човекобоштво - Достојевски то није заборавио да нам каже - започиње у његовом младалачком добу, када је његова душа била затрпана нечим што душа дечја не познаје, била је затрпана ледом и гордошћу.
Зато је мотив деце код Достојевског тако чест.
Границе људске слободе
Највећа слобода која је дата човеку јесте слобода од Бога, слобода избора да у Њега верујемо или да не верујемо. Та слобода је толико велика, толико страшна да се мери са границама људских могућности. Једна од најбољих сцена у целокупној светској књижевности је када се Велики Инквизитор обраћа Христу (роман Браћа Карамазови). О чему они разговарају?! Управо о тој од Бога нам датој слободи. Велики Инквизитор (кардинал римокатоличке цркве) доводи у питање људску духовну снагу у тој од Бога добијеној великој слободи. Ево шта каже Инквизитор: „Уместо да овладаш људском слободом, Ти си је још умножио, и оптеретио за навек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за Тобом, занет и плењен Тобом. Место чврстог стародревног закона, човек је имао сад слободним срцем да решава сам шта је добро и шта је зло, имајући за руководство само Твој лик пред собом; али зар је могуће да се Ти ниси сетио и помислио: да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и Твој лик и Твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што је слобода избора... Ми узесмо мач ћесаров! а узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за њим... Ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад се одрекну своје слободе ради нас, и кад се нама покоре. И хоћемо ли тада бити у праву, или ћемо лагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих их је страхота и забуна доводила Твоја слобода“.
Кроз ову специфичну критику папизма и римокатолицизма, Достојевски стаје у одбрану православног поимања људске боголикости и из ње проистекле људске слободе. А та одбрана слободе Достојевског у најкраћем гласи: Да, човек може у оваквом свету открити Бога и своју боголикост! Ту и такву слободу ће Достојевски бранити до краја, показујући, с једне стране, сву њену тегобност и муку која се граничи са границама људске издржљивости, али, с друге стране, у пуном светлу сву њену величину и кроз Лик Христов радост откривања тајне света и тајне човека. Од сузе невиног детета које страда у овом свету (да подсетимо, Иван Карамазов управо због те сузе невиног детета враћа карту за Царство Небеско), до проналажења Христа кроз искрено покајање и смирење („Смирисü, смирисü, гордиé человек“, одјекује као поука његових књига), дакле, између две крајности, не умањујући ниједну, Достојевски постаје апостол православног реализма.
Сплин, хандра и покајање
Браћу Карамазове Достојевски започиње једним цитатом из Светог Писма: „Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди (Јн 12,24)“. У овим јеванђеоским речима налази се одговор на сва питања која су постављена у роману. Отац Јустин Поповић објашњава: „Само два су пута у животу човечјем: пут православно-подвижнички и пут неправославни, светски. На православном путу: човек се одриче себе и света око себе, и усамљује се ради Христа, да би га Христос кроз сједињење са Собом сјединио са свима људима и тварима; на путу неправославном: човек егоистички усамљује себе ради себе, остаје увек херметички затворен према људима, остаје увек сам, увек један, постепено се гуши, док најзад не изумре. У првом случају, резултат је духовна радост и мир, у другом духовно самоубиство и немир“.
Овај други тип људи, они који „једни остану“, своје главно место и своју славу у светској књижевности проналазе код Бајрона и његовог Чајлда Харолда. Овај до крајности егоцентрично-индивидуалистички лик био је врло брзо прослављен у романтичарској Западној Европи, али врло брзо је то бајроновско помодарство прешло и у Русију. Љермонтовљев Печорин у Јунаку нашег доба скоро је исти као Чајлд Харолд. Човек који у свом животу није подигао ништа теже од чаше вотке, умишљен да га нико не разуме, он путује по свету тражећи лека својој души. Такав је и Пушкинов Евгеније Оњегин, типичан представник безмерно духовно сиромашног помодарског света престоничке златне младежи у Русији. И он болује од бајроновског сплина: Пушкин ту болест конкретизује и назива је хандра - чамотиња. Стендалов Жилијен Сорел хоће да буде друштвено признат, да има моћ, он жели да влада. Да би испунио свој наум, он покушава да угаси у себи сва осећања. Сви ови ликови, и Печорин, и Евгеније Оњегин, и Жилијен Сорел, у контакту са другим људима крајње су деструктивни. Прво духовно убивши себе, они убијају друге. Док чека извршење казне, Жилијена Сорела највише нервира лажни свештеник који се лажно моли на градском тргу, не због душе палог човека, већ да би своју свештеничку личност прославио и покупио симпатије лепих госпођица. Нажалост, Стендал није имао контакта са Православљем.
И одређени ликови код Достојевског налик су наведеним ликовима, али Достојевски уводи једну нову димензију код својих ликова, он на врх духовног склопа личности вазноси - покајање. Покајање које је основ за сваку христолику врлину, покајање које једино Православље није занемарило у своме учењу. И управо покајање много рода роди, и управо покајање краси све христолике ликове Достојевског: и старца Зосиму, и Аљошу Карамазова, и кнеза Мишкина и многе друге; њима се, рецимо и то, после свог злочина и голготног пута, придружује и Родион Раскољник када је узвикнуо: „Крив сам!!!“.
За разлику од Стендала, Достојевски јесте познавао Православље. После разноразних анархистичких и декабристичких лутања, Достојевски је открио Христа и никада га се није одрекао.
Кажу да је разлика између великих и малих писаца у томе што се књижевна дела малих писаца прочитају једном, а великих књижевника никада. Нека овај текст буде део читања никада прочитаног Фјодора Михајловича Достојевског. |
