Interaktivno gubljenje privatnosti

Pravo na privatnost spada u tzv. lična prava, apsolutna prava koja ipso facto deluju protiv svih (contra omnes) u nametanju pasivnog ponašanja. U okviru građanskopravne nauke, pravo na privatnost je pravnocivilizacijski od ogromnog značaja. Puna afirmacija ličnih prava dolazi do izražaja tek posle Drugog svetskog rata, u kome su fašisti pogazili sva pisana i nepisana prava, od fizičkog i psihičkog integriteta čoveka do njegovog dostojanstva, privatnosti i digniteta. Pojava i potonji turbulentni razvoj informacionih tehnologija samo su učvrstili stav među mislećim i kritički nastrojenim ljudima da je pravo na privatnost pogotovo danas potrebno očuvati pravnim merama.

Danas u svetu postoji sijaset ozbiljnih organizacija koje se bave ovom problematikom i koje svojim delovanjem utiču čak i na rad državnih organa. Primera radi, u Japanu je 30.maja ove godine sud Kanazawa Districkt-a dosudio da je vladin projekat nacionalnih biometrijskih ličnih karti (tzv.Jukinet) neustavan zbog kršenja člana 13 japanskog Ustava koji brani privatnost građana, i naredio Ishikanja upravi da uništi sve do sada prikupljene podatke. Kao što se iz tog skorašnjeg primera vidi, u svetu se pravo na privanost brani ozbiljnim merama. Međutim, u tom istom svetu postoji i jedan drugi proces, u svakom pogledu retrogradan, koji je delom uslovljen strahovitim tehnološkim napretkom. Naime, sve više se medijski popularišu klasične televizijske ili pak internet emisije u kojima se sugeriše odbijanje prava na privatnost. Uglavnom se traže mlađi ljudi koji bi se odrekli privatnosti na određeni period vremena, u kome bi bili izloženi snimanju u svako doba dana i noći, na apsolutno svakom mestu. Naravno, sve se propagira kao luda zabava i nešto potpuno „in“.

Veliki B(92)rat

I na ovim prostorima je bilo pokušaja realizacije sličnih televizijskih projekata, ali sve se svodilo na jedan skromniji nivo i u ograničene resurse. B92, televizija poznata po tome što sebe deklariše kao predvodnika modernih građanskih i civilizacijskih tokova, već nekoliko nedelja najavljuje emisiju pod nazivom Veliki Brat (tačnije Big Brother Serbia), pozivajući mlade ljude da se jave i uzmu učešća u „sto dana bez privatnosti“, u kući sa trideset (!) kamera i daleko više mikrofona postavljenih po svim prostorijama. Sudeći po reklamnom materijalu, taj projekat će biti daleko širi i obuhvatniji od svega sličnog što je do sada viđeno na našim televizijama u pomenutom kontekstu. Na kraju, kako stoji u propagandnom materijalu, gledaoci će birati pobednika (pobednika čega?). Da li je u pitanju kontradiktorna činjenica da se jedna deklarativno demokratska televizija de facto zalaže za relativizovanje opštepriznatog prava na privatnost - i to u emisiji sa potpuno totalitarnim nazivom?! Treba, naime, podsetiti odakle sintagma Veliki Brat. Njen tvorac je Džordž Orvel, mislilac koji je svojim delima obeležio drugu polovinu 20.veka. Uvidevši kuda sve može odvesti nekontrolisan razvoj tehnologije sa jedne i gušenje građanskih prava sa druge strane, Orvel je svoje zebnje pretočio roman pod nazivom 1984. U njemu Orvel govori o jednom totalitarnom režimu koji koristi sofisticiranu tehnologiju za prodiranje u svaki dom i rušenje svake tajne i privatnosti,  pokušavajući čak i da kontroliše misli podanika. Od Velikog Brata ništa ne ostaje skriveno, „Veliki Brat vas uvek posmatra (Big Brother is watching you)“. Sve svetske organizacije koje se bore za građansko pravo na privatnost, gotovo redovno se osvrću na Orvelova upozorenja. Pri pomenu sintagme Veliki Brat svakom normalnom i upućenom čoveku, koji drži do ljudskih prava, diže se kosa na glavi. Stoga je još čudnije što televizija kakvom sebe predstavlja B92, promoviše svojevrsno dobrovoljno odricanje od prava na privatnost, samim tim  i njegovu relativizaciju. Ruku na srce, time se ovo pravo u formalnom smislu ne ruši, ali se narušavaju univerzalni etički kodeksi na kojima pravo počiva. Sa druge strane, kako protumačiti činjenicu da televizija koja sebe promoviše kao borca protiv totalitarnih ideologija koristi orvelovsku sintamgu u afirmativnom smislu, za emisiju u kojoj će mladi ljudi pred desetinama neprestano uključenih kamera živeti, znajući da su svakog trenutka snimani i da je svaki deo snimka direktno dostupan javnosti? To je već problem uredničkog kolegijuma televizije B92, odnosno kolizije programske šeme sa (deklarativnim) promovisanjem autentičnih građanskih vrednosti - nismo čuli da se iko iz direktorskog borda usprotivio takvom imenu i sadržini emisije.

Treba biti realan i primetiti da ovaj problem prevazilazi granice jedne konkretne televizijske stanice, čak i jednog medija (televizijskog), jer u svetu željnom senzacija i zavirivanja u tuđu intimu takvi projekti se odavno realizuju i preko interneta -  potpuno interaktivno!

Etičke norme i privatnost

Na internetu postoji mnoštvo sajtova na kojima će vam njihovi vlasnici, besplatno ili uz novčanu nadoknadu, dozvoliti da zavirite u njihovu intimu (setimo se primera Pamele Anderson i Tomi Lija), gledajući on line „seriju“ direktno iz njihove kuće, što je najdirektniji pokušaj komercijalizacije prava na privatnost. No, treba znati da su lična prava specifična baš po tome što u svom najvećem delu nisu podobna za pravni promet, odnosno za prenos sa jednog na drugog imaoca (kupovinom, recimo). U sadržinu ličnih prava, doduše, ulaze ovlašćenja raspolaganja, u okviru kojih je moguće preneti deo ličnih prava podobnih za promet. U slučaju prava na privatnost, bilo da se pravno raspolaganje vrši pristankom, odricanjem ili prenosom, drugo lice time stiče zakonsko pravo na upliv u privatnu sferu tuđeg života. Čisto legalistički gledano, ovo je sasvim u redu, jer od konkretnog čoveka zavisi koliko ceni svoju intimu. Ali pritom se često zaboravlja da zakonska dopuštenost prenosa ovog prava u načelu ne sme da se kosi sa opšteprihvaćenim moralnim normama. Tu smo već kod glavnog problema! Svet je danas toliko izrelativizovao moralne norme, da se gotovo sve može posmatrati moralnim. Ono što za hrišćanski etos potpuno nemoralno, nekom urbanom ateisti biće sasvim moralno. U pitanju je potpuno preokretanje vrednosti, po rečima nihiliste Ničea, duhovnog oca današnjeg moralnog indiferentizma. To se vidi i u (faktički noakutiranom) Ustavu EU, u kome je izostala inkorporacija judeo-hrišćanskih moralnih vrednosti na kojima evropska civilizacija zapravo počiva.

Biblijski kontekst privatnosti

U Svetom Pismu se nigde eksplicitno ne govori o privatnosti kao takvoj, ali iz različitih biblijskih događaja možemo doći do hrišćanskog stava. Hrišćani nadilaze legalistički pojam privatnosti, jer je posmatraju nadindividualistički. Sozercanjem Hristove Tajne Večere mnogo se toga može zaključiti o hrišćanskom poimanju privatnosti u smislu jedne određene zajednice koja je na okupu, van očiju javnosti. Sledeća slika koja puno govori jeste Hristov ulazak kroz ZATVORENA vrata u sobu u kojoj su apostoli posle Vaskrsenja bili sabrani. To su praslike svih potonjih evharistijskih sabranja Crkve u apostolskim i postapostolskim vremenima koje pokazuje vid zatvorenosti (ali ne i izolovanosti) molitvene zajednice. U prvim vekovima Hrišćanstva čak su postojala lica koja su stajala na ulazu prostorija, prateći da na evahristijski skup ne dolaze nehrišćani. Najintimniji trenuci čovekovi opisani su Hristovom preporukom o uznošenju molitve Ocu nebeskom tajno (Mt. 6,6) , van svakog pogleda (mada se ovo može posmatrati i u prenesenom značenju, u vidu umno-srdačne molitve). 

Zaključujemo da nam Sveto Pismo i Predanje preko slika, događaja, poređenja i reči Gospodnjih, posredno daju zdrav stav prema privatnosti. Verovatno će biti onih koji će uložiti prigovor na ovo tumačenje, pozivajući se na Hristove reči u kojima se upozorava da će sve što je tajno biti javno (Mk. 4, 22; Lk. 8,17). Ova antinomija se lako rešava upotrebom osnovnih erminevtičkih pravila, pre svega praćenja konteksta u kom su te reči rečene, jer se vezuju pre svega za greh i vrlinu, koji će izaći na videlo na pravednom Sudu Božjem na kraju sveta i veka, kada se budu ispitivala sva dela ljudska.

Šta donose budući tokovi?

Problem privatnosti je prevashodno etičkog karaktera, ali su praktični razlozi njegovo rešavanje vezali za pravo. Pitanje je dokle bi informacioni totalitarizam došao da nije pravne regulative, koja koliko-toliko uspeva da pravi protivtežu. Nažalost, svedoci smo da i pravna regulativa polako gubi snagu, i to ponajviše upravo u onim zemljama koje se zaklinju u moderne civilizacijske vrednosti. Jeste li znali da u Velikoj Britaniji, kolevci evropskog parlamentarizma, postoji blizu milion (!) kamera postavljenih na javnim mestima i preduzećima? Mreža špijunskih satelita je pitanje za sebe. Jedino je još porodični dom ostao informaciona oaza u koju nije dopušten ulazak objektiva. Zato je svakome ko kritički razmišlja jasno da se događa lagana medijska priprema terena, sa (naizgled) benignim emisijama, koje će u svesti medijskog konzumenta malo-pomalo relativizovati pravo na privatnost. Sutra, ako mu se desi u realnom životu da mu je pravo na privatnost ugroženo modernim tehnološkim sredstvima, on na to praktično neće ni reagovati. Kao žaba, koja se skuva u vodi koja se lagano zagreva - kada bi tu istu žabu ubacili pravo u vrelu vodu, sigurno je da bi odmah iskočila. Sveukupna retrogradnost medijskih projekata kojima se sugeriše dobrovoljno i interaktivno gubljenje prava na privatnost nije sporna. Jedino pitanje koje ostaje otvoreno je: koliko će vulgarni tehnokratski pritisak uspeti da nametne kontra-kulturnu paradigmu svetu koji je nekada bio mnogo otporniji na loše uticaje?