Право на приватност спада у тзв. лична права, апсолутна права која ипсо фацто делују против свих (цонтра омнес) у наметању пасивног понашања. У оквиру грађанскоправне науке, право на приватност је правноцивилизацијски од огромног значаја. Пуна афирмација личних права долази до изражаја тек после Другог светског рата, у коме су фашисти погазили сва писана и неписана права, од физичког и психичког интегритета човека до његовог достојанства, приватности и дигнитета. Појава и потоњи турбулентни развој информационих технологија само су учврстили став међу мислећим и критички настројеним људима да је право на приватност поготово данас потребно очувати правним мерама.
Данас у свету постоји сијасет озбиљних организација које се баве овом проблематиком и које својим деловањем утичу чак и на рад државних органа. Примера ради, у Јапану је 30.маја ове године суд Kanazawa Districkt-a досудио да је владин пројекат националних биометријских личних карти (тзв.Jukinet) неуставан због кршења члана 13 јапанског Устава који брани приватност грађана, и наредио Исхикања управи да уништи све до сада прикупљене податке. Као што се из тог скорашњег примера види, у свету се право на приваност брани озбиљним мерама. Међутим, у том истом свету постоји и један други процес, у сваком погледу ретроградан, који је делом условљен страховитим технолошким напретком. Наиме, све више се медијски популаришу класичне телевизијске или пак интернет емисије у којима се сугерише одбијање права на приватност. Углавном се траже млађи људи који би се одрекли приватности на одређени период времена, у коме би били изложени снимању у свако доба дана и ноћи, на апсолутно сваком месту. Наравно, све се пропагира као луда забава и нешто потпуно „in“.
Велики Б(92)рат
И на овим просторима је било покушаја реализације сличних телевизијских пројеката, али све се сводило на један скромнији ниво и у ограничене ресурсе. Б92, телевизија позната по томе што себе декларише као предводника модерних грађанских и цивилизацијских токова, већ неколико недеља најављује емисију под називом Велики Брат (тачније Big Brother Serbia), позивајући младе људе да се јаве и узму учешћа у „сто дана без приватности“, у кући са тридесет (!) камера и далеко више микрофона постављених по свим просторијама. Судећи по рекламном материјалу, тај пројекат ће бити далеко шири и обухватнији од свега сличног што је до сада виђено на нашим телевизијама у поменутом контексту. На крају, како стоји у пропагандном материјалу, гледаоци ће бирати победника (победника чега?). Да ли је у питању контрадикторна чињеница да се једна декларативно демократска телевизија де фацто залаже за релативизовање општепризнатог права на приватност - и то у емисији са потпуно тоталитарним називом?! Треба, наиме, подсетити одакле синтагма Велики Брат. Њен творац је Џорџ Орвел, мислилац који је својим делима обележио другу половину 20.века. Увидевши куда све може одвести неконтролисан развој технологије са једне и гушење грађанских права са друге стране, Орвел је своје зебње преточио роман под називом 1984. У њему Орвел говори о једном тоталитарном режиму који користи софистицирану технологију за продирање у сваки дом и рушење сваке тајне и приватности, покушавајући чак и да контролише мисли поданика. Од Великог Брата ништа не остаје скривено, „Велики Брат вас увек посматра (Big Brother is watching you)“. Све светске организације које се боре за грађанско право на приватност, готово редовно се осврћу на Орвелова упозорења. При помену синтагме Велики Брат сваком нормалном и упућеном човеку, који држи до људских права, диже се коса на глави. Стога је још чудније што телевизија каквом себе представља Б92, промовише својеврсно добровољно одрицање од права на приватност, самим тим и његову релативизацију. Руку на срце, тиме се ово право у формалном смислу не руши, али се нарушавају универзални етички кодекси на којима право почива. Са друге стране, како протумачити чињеницу да телевизија која себе промовише као борца против тоталитарних идеологија користи орвеловску синтамгу у афирмативном смислу, за емисију у којој ће млади људи пред десетинама непрестано укључених камера живети, знајући да су сваког тренутка снимани и да је сваки део снимка директно доступан јавности? То је већ проблем уредничког колегијума телевизије Б92, односно колизије програмске шеме са (декларативним) промовисањем аутентичних грађанских вредности - нисмо чули да се ико из директорског борда успротивио таквом имену и садржини емисије.
Треба бити реалан и приметити да овај проблем превазилази границе једне конкретне телевизијске станице, чак и једног медија (телевизијског), јер у свету жељном сензација и завиривања у туђу интиму такви пројекти се одавно реализују и преко интернета - потпуно интерактивно!
Етичке норме и приватност
На интернету постоји мноштво сајтова на којима ће вам њихови власници, бесплатно или уз новчану надокнаду, дозволити да завирите у њихову интиму (сетимо се примера Памеле Андерсон и Томи Лија), гледајући он лине „серију“ директно из њихове куће, што је најдиректнији покушај комерцијализације права на приватност. Но, треба знати да су лична права специфична баш по томе што у свом највећем делу нису подобна за правни промет, односно за пренос са једног на другог имаоца (куповином, рецимо). У садржину личних права, додуше, улазе овлашћења располагања, у оквиру којих је могуће пренети део личних права подобних за промет. У случају права на приватност, било да се правно располагање врши пристанком, одрицањем или преносом, друго лице тиме стиче законско право на уплив у приватну сферу туђег живота. Чисто легалистички гледано, ово је сасвим у реду, јер од конкретног човека зависи колико цени своју интиму. Али притом се често заборавља да законска допуштеност преноса овог права у начелу не сме да се коси са општеприхваћеним моралним нормама. Ту смо већ код главног проблема! Свет је данас толико изрелативизовао моралне норме, да се готово све може посматрати моралним. Оно што за хришћански етос потпуно неморално, неком урбаном атеисти биће сасвим морално. У питању је потпуно преокретање вредности, по речима нихилисте Ничеа, духовног оца данашњег моралног индиферентизма. То се види и у (фактички ноакутираном) Уставу ЕУ, у коме је изостала инкорпорација јудео-хришћанских моралних вредности на којима европска цивилизација заправо почива.
Библијски контекст приватности
У Светом Писму се нигде експлицитно не говори о приватности као таквој, али из различитих библијских догађаја можемо доћи до хришћанског става. Хришћани надилазе легалистички појам приватности, јер је посматрају надиндивидуалистички. Созерцањем Христове Тајне Вечере много се тога може закључити о хришћанском поимању приватности у смислу једне одређене заједнице која је на окупу, ван очију јавности. Следећа слика која пуно говори јесте Христов улазак кроз ЗАТВОРЕНА врата у собу у којој су апостоли после Васкрсења били сабрани. То су праслике свих потоњих евхаристијских сабрања Цркве у апостолским и постапостолским временима које показује вид затворености (али не и изолованости) молитвене заједнице. У првим вековима Хришћанства чак су постојала лица која су стајала на улазу просторија, пратећи да на евахристијски скуп не долазе нехришћани. Најинтимнији тренуци човекови описани су Христовом препоруком о узношењу молитве Оцу небеском тајно (Мт. 6,6) , ван сваког погледа (мада се ово може посматрати и у пренесеном значењу, у виду умно-срдачне молитве).
Закључујемо да нам Свето Писмо и Предање преко слика, догађаја, поређења и речи Господњих, посредно дају здрав став према приватности. Вероватно ће бити оних који ће уложити приговор на ово тумачење, позивајући се на Христове речи у којима се упозорава да ће све што је тајно бити јавно (Мк. 4, 22; Лк. 8,17). Ова антиномија се лако решава употребом основних ерминевтичких правила, пре свега праћења контекста у ком су те речи речене, јер се везују пре свега за грех и врлину, који ће изаћи на видело на праведном Суду Божјем на крају света и века, када се буду испитивала сва дела људска.
Шта доносе будући токови?
Проблем приватности је превасходно етичког карактера, али су практични разлози његово решавање везали за право. Питање је докле би информациони тоталитаризам дошао да није правне регулативе, која колико-толико успева да прави противтежу. Нажалост, сведоци смо да и правна регулатива полако губи снагу, и то понајвише управо у оним земљама које се заклињу у модерне цивилизацијске вредности. Јесте ли знали да у Великој Британији, колевци европског парламентаризма, постоји близу милион (!) камера постављених на јавним местима и предузећима? Мрежа шпијунских сателита је питање за себе. Једино је још породични дом остао информациона оаза у коју није допуштен улазак објектива. Зато је свакоме ко критички размишља јасно да се догађа лагана медијска припрема терена, са (наизглед) бенигним емисијама, које ће у свести медијског конзумента мало-помало релативизовати право на приватност. Сутра, ако му се деси у реалном животу да му је право на приватност угрожено модерним технолошким средствима, он на то практично неће ни реаговати. Као жаба, која се скува у води која се лагано загрева - када би ту исту жабу убацили право у врелу воду, сигурно је да би одмах искочила. Свеукупна ретроградност медијских пројеката којима се сугерише добровољно и интерактивно губљење права на приватност није спорна. Једино питање које остаје отворено је: колико ће вулгарни технократски притисак успети да наметне контра-културну парадигму свету који је некада био много отпорнији на лоше утицаје? |
