Манастир Вујан налази се на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка. Име планине и манастира потиче од старе српске речи ујити, вујити или хујити, јер се овде стално чује један нарочит богоугодан тон који потиче од ветра што се спушта низ планину преко густе столетне шуме. Приликом вишедневног боравка у манастиру уверили смо се да околина хуји посебно пријатно у ноћним часовима.
Ово свето место било је насељено Божјим
посвећеницима, исихастима, још у доба Светог Саве. Недалеко одавде су
свети извори Савинац и Савина вода које је походио највећи српски
светитељ. У близини лепог планинског извора отшелници су у испосницама
цео овоземаљски живот узносили своје молитве Господу. МЕСТО ПОМИРЕЊА Почетком
четрнаестог века, за време краља Милутина монаси са Свете горе Атонске,
бежећи пред најездом одметнутих католичких плаћеника каталана,
устројили су монашки живот у оближњој српској Светој Гори, у
Овчарско-кабларској клисури. Недалеко од данашње светиње основали су
манастир Обровин, километар ипо удаљен. Обровин је био место омиљено за
народне саборе и састанке, а добио је име по сакупљању или обревању
народном. После страшних злочина над српским народом од стране Турака
предвођених злогласним Синан-пашом, 1597. године манастир је запустео.
Остао је само стуб од часне трпезе као спомен на срећне дане под
Немањићима када је народ уживао у слободи и Православљу. Али,
непуна два километра узводно, на извору Вујанске речице и даље је у
тишини текао духовни живот српског народа. Над нетљеним моштима
безименог монаха народ је молио Господа за срећу и здравље, а многа
исцелења сведочила су снагу светитељеве молитве пред Свевишњим. Јак
култ „Вујанског светитеља“ учинио је да поред његовог гроба никне
скромна богомоља. Никад од Турака откривена, Вујанска светиња вековима
је призивала благодат Божју и чудотворна исцељења. 
На
темељима скромне капеле, поред гроба светитеља, вожд Карађорђе, газда
Никола Милићевић -Луњевица и кнез Милан Обреновић одлучили су да већ у
другој години устанка, 1805. године овде подигну храм. Градитељи су
лако уклонили остатке гробова из средњег века, а онда је дошао ред да
се помери и гроб вујанског светитеља. Предање каже да су из оштрих
клесарских длета севали велики пламенови, а гроб уместо да буде померен
ради изградње нове светиње, бивао је све чвршћи. Градитељи
су одлучили да свети гроб не дирају. Тако су свете мошти остале унутар
храма, крај јужног зида припрате. Десет година касније, до ових светих
моштију биће положено тело чувеног војводе из Првог и Другог српског
устанка Лазара Мутапа. Године 1842. умире и
ктитор, газда Никола Луњевица. У предсмртном часу оставио је аманет да
осам година по упокојењу буде сахрањен у светињи. Пуних шездесет година
је прошло од тада, а онда је газда Николина унука испунила аманет и на
лепом надгробном споменику код јужног зида наоса исписала 1902. године:
"Своме милом деди, војводи Николи Луњевици, Драга Обреновић, краљица
Србије". Промислом Божјим, манастир Вујан
постао је јединствено место помирења три српске династије. У време
славних Немањића у Вујанској светињи почела је да тече бескрајна река
монашког живота. За време славног Карађорђа почела је изградња храма, а
полубрат кнеза Милоша, војвода Милан Обреновић пружио је значајну помоћ
приликом изградње храма. Карађорђев син Александар овде је подигао
прекрасан конак 1853. године. Обновљен у време краља Милана Обреновића,
овај манастир је загробно место знамените породице Луњевица. По мајском
преврату 1903. године постао је и место вечног починка несрећне браће
краљице Драге, Николе и Никодија које су црнорукци стрељали 29. маја
1903. године. ИСКУШЕНИК ГОЈКО Поред
значајних народних вођа који су градили манастир, велики број духовних
горостаса Српске православне цркве започео је свој монашки живот на
овом светом месту. Манастир представља монашко сејалиште за велики број
наших знаменитих светиња као што су Благовештење, Рача и Студеница. На
пример, архимандрит поч. Јулијан Кнежевић два пута је овде био
настојатељ, а такође два пута је био и игуман студенички. Сред
ратног вихора, 1944. године у манастир стиже неколико монаха и
искушеника. Једном од њих, искушенику Гојку лекари су рекли да му је
остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, Гојку је,
да не би заразио сабраћу, било забрањено да улази у богомољу за време
литургије, да обедује са братијом, да подели са монасима своје
предсмртне немире. Када су монаси после службе Божје одлазили из храма,
светиња је прихватала у своја недра тешко болесног искушеника Гојка,
орошеног молитвеним сузама. Тако је то трајало две године упркос
процени лекара, а онда је искушеник, без икаквог лека доживео
чудотворно исцељење. Вештим покретима бритвице у тврдом дрвету
изрезбарио је крст и распеће Господње. На полеђини је урезао: "Поводом
исцеленија свога, манастиру Вујну, раб Божји Гојко". Потом је замонашен
у Благовештењу и од тада носи монашко име Павле. Некадашњи вујански
искушеник данас је архипастир нашег народа, Његова Светост Патријарх
српски господин Павле. Ово је само једна од
безброј прича о пројављивањима и изливањима благодати Божје у манастиру
Вујну, јединствена по томе што говори о времену када је у Вујну доживео
чудотворно исцељење будући архипастир српског народа. Одувек
је Вујанска светиња посвећена архистратигу Михајлу, а храмовна слава је
Сабор светог Архангела Гаврила. Зашто је храм посвећен једном, а крсна
слава другом великом архангелу заувек је остала тајна у недрима
прохујалих векова. НАРОДНЕ ЛЕГЕНДЕ О ВУЈНУ Непосредан
повод за овај запис је посета светињи у време овогодишње крсне славе. У
рано празнично јутро пристизале су колоне монаха и свештеника, као и
народа из целог рудничког и чачанског краја. Свету празничну лигургију
служио је високопреподобни архимандрит Варнава Милидраговић, игуман
оближњег светогорског манастира Тројице под Овчаром. Саслуживали су
свештеномонаси и свештеници из многих манастира и цркава, а први за
певницом био је игуман манастира Вујна Јован Никитовић. Замолили
смо игумана Јована да нам каже шта је за њега најлепше, а шта га
растужује у његовој светињи. Увек добро расположен и насмејан, игуман
Јово је започео своју причу: "Ово је можда
једини српски манастир у који турска нога није крочила. Зато није ни
паљен, ни робљен, ни уништаван. То ме испуњава срећом. За мене је ипак
најдрагоценији део манастирске ризнице крст Патријарха Павла који је он
изрезбарио и приложио по чудотворном исцелењу. Крст Патријарха Павла је
велико духовно богатство, јер је доказ неизмерне благодати Божје која
се излива на ово свето место. Волим народне легенде о Вујну и вујанском светитељу, а испричаћу Вам пар најомиљенијих у овом крају. Сачувано
је предање да се повремено у околини манастира појављује калуђер. Он
хода изнад земље и носи у руци златни крст овлажен сузама. Када у лето
припрети град, калуђер се прексти и са крстом што светли одлети у
облаке. Тамо он уз страшну грмљавину води тешку битку са нечастивим. Он
увек надвлада антихриста и тако сачува жетву. Затим се сав крвав враћа
у свој гроб. Када се крсту који светли у близини манастира приближе
грешници, он нестане високо у планини. Недалеко од светиње низ планину
тече црвени поток. Био је то бистар планински поток, а постао је црвен
у данима славе, када су се српски јунаци враћали са Косова поља и у
њему прали своје крваве ране. Крви јуначке толико је било да и данас
низ Вујан тече црвени поток. До 1945. године
манастир није паљен и рушен, само је обнављан и обогаћиван. А онда су
дошли они за које се у овом крају каже: "Окупација је била тешка, али
нам је ипак ослобођење много теже пало". Ни до дан данас није враћен ни
квадратни метар од стотина хектара отете земље и шуме, а матичне књиге
које су нам комунисти узели 1945. године и данас се налазе у месној
канцеларији у Прислоници". Вишедеценијским
трудом игумана Јована ова знаменита светиња је доживела препород.
Генерално је обновљен конак из 1853. године, храм је обновљен и уређен.
Лепо је прошле године уређена Вујанска светиња - гроб вујанског
светитеља из тринаестог века. Такође је изграђен леп, нови летњи конак
код улаза у порту. Уведен је водовод у све објекте, а господин Милош
Рајовић из Швајцарске одликован је орденом Светог Саве за изградњу
асфалтног пута од Ибарске магистрале до светиње. Сред вишевековног монашког тиховања под врхом планине Вујан, ова чудесна светиња столећима живи свој богоугодан живот. Монаштво није бекство од живота у самоћу и самодовољност, већ, напротив, оно је живи део небеског живота на земљи. Због тога ће сваки намерник који прође Ибарском магистралом код Брђана, а не сврати у Вујанску светињу, остати ускраћен за незабораван део свог духовног живота
- |
