Vitez duha, obraza i vere

Sahranjen je na beogradskom Novom groblju je u ponedeljak, 20. septembra 2004. godine. Nikola Bojović, kapetan Jugoslovenske vojske u Otadžbini.

Na umrlici mala fotografija oficira koji se upokojio u 97. godini života u Londonu. Oskudni podaci, godina rođenja i smrti. Reklo bi se sasvim uobičajena sahrana starog ratnika, ali broj ljudi koji joj je prisustvovao govori da je reč o izuzetnom čoveku.

Od pokojnika se, kao izaslanik Njegovog Kraljevskog Visočanstva, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, oprostio akademik Matija Bećković, koji je pred odrom Nikole Bojovića priklonio glavu i kao sin njegovog ratnog druga. Matija Bećković je rekao da je ovo zaista jedinstven prizor u ovom veku: „Ratnik se vratio u grad u kojem je pripasao i otpasao sablju, vratio se u prestoni Beograd, gde je kao mladi poručnik, nekada davno, prvi put pripasao oficirsku sablju i položio zakletvu na vernost Kralju i Otadžbini, kojima je ostao veran do kraja. U Beogradu je sablju otpasao 1943. godine, kad su ga ranjenog zarobili Nemci i sproveli u Beograd, odakle je odveden u logor Osnabrik. Do kraja rata je iz Osnabrika prebacivan u još nekoliko logora.

Vratio se posle 60 godina, kao jedan od retkih vojnika i oficira Kraljevske vojske u Otadžbini, kome će se znati mesto večnog počivališta. Na Novom groblju su grobovi francuskih i nemačkih vojnika, samo nigde nema mesta za grobove vojnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini. To je jedina vojska koja je ostala bez groblja i grobova. Zato grob Nikole Bojovića nije samo njegov, već i svih njegovih saboraca kojima se grobovi ne znaju, koji su ostali nesahranjeni i neopevani po ratištima i stratištima.“

I reče još Matija: „Pravda bi donekle bila ispunjena da je ovde jedan vod vojske, i da se počasni plotun do neba čuje“.

Nikola Bojović nije jedini komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini iz durmitorskog kraja koji je iz rata izašao sa imenom većim od ikakve titule ili čina.

Mnogo je ružnog u toku proteklih decenija govoreno o ratnicima kakav je bio Nikola i njegovim saborcima, ali  se on nikom nije svetio, pa čak ni ubici svoje majke.

Prijatelji svedoče da je u Londonu živeo skromno, jer je u poređenju sa njegovom sobom i monaška kelija „prebogata“.

Pred kraj života je čuo da mu i rodni kraj može postati tuđina, pa da mu grob iz tuđine ne bude opet u tuđini, gde se govori tuđim jezikom, zaveštao je da ga na večno počivalište prenesu u Beograd, u sigurnu srpsku zemlju.

Rečima iz Jevanđelja: „Ko bude veran do smrti daću mu život večni“, nad odrom Nikole Bojovića, čoveka kojeg  je izuzetno poštovao i cenio, obratio se Mitropolit crnogorsko - primorski Gospodin Amfilohije.  „Kapetan Nikola Bojović bio je do smrti veran: majčinom mlijeku, Bogu, Otadžbini i Kralju. Nikada se nije osjećao političkim emigrantom već borcem za slobodu, i ostao je vjeran zakletvi do danas.

Rijetki su ljudi takve stamenosti, takve nepokolebljivosti, takve duhovne i moralne snage kakav je bio Nikola Bojović“, rekao je Mitropolit.

A Nikola se borio protiv izdaje sa svake strane. Za njega su bili jednaki izdajnici oni koji su sarađivali sa Hitlerom i oni koji su sarađivali sa Staljinom.

Borio se za ujedinjenje Pravoslavlja od Vladivostoka do Boke Kotorske i želeo da oživi duh vere, jedine snage koja može da se odupre neznanju Zapada i agresivnosti islama - terorizmu. Često je govorio: „Istina rađa pravdu, a samo pravda slobodu“.

Tako se i vratio svojoj zemlji i Crkvi Pravoslavnoj „vitez duha, obraza i vjere“, kome je „prah ovde, a slava svugde.“

--