Витез духа, образа и вере

Сахрањен је на београдском Новом гробљу је у понедељак, 20. септембра 2004. године. Никола Бојовић, капетан Југословенске војске у Отаџбини.

На умрлици мала фотографија официра који се упокојио у 97. години живота у Лондону. Оскудни подаци, година рођења и смрти. Рекло би се сасвим уобичајена сахрана старог ратника, али број људи који јој је присуствовао говори да је реч о изузетном човеку.

Од покојника се, као изасланик Његовог Краљевског Височанства, престолонаследника Александра Карађорђевића, опростио академик Матија Бећковић, који је пред одром Николе Бојовића приклонио главу и као син његовог ратног друга. Матија Бећковић је рекао да је ово заиста јединствен призор у овом веку: „Ратник се вратио у град у којем је припасао и отпасао сабљу, вратио се у престони Београд, где је као млади поручник, некада давно, први пут припасао официрску сабљу и положио заклетву на верност Краљу и Отаџбини, којима је остао веран до краја. У Београду је сабљу отпасао 1943. године, кад су га рањеног заробили Немци и спровели у Београд, одакле је одведен у логор Оснабрик. До краја рата је из Оснабрика пребациван у још неколико логора.

Вратио се после 60 година, као један од ретких војника и официра Краљевске војске у Отаџбини, коме ће се знати место вечног почивалишта. На Новом гробљу су гробови француских и немачких војника, само нигде нема места за гробове војника Југословенске војске у Отаџбини. То је једина војска која је остала без гробља и гробова. Зато гроб Николе Бојовића није само његов, већ и свих његових сабораца којима се гробови не знају, који су остали несахрањени и неопевани по ратиштима и стратиштима.“

И рече још Матија: „Правда би донекле била испуњена да је овде један вод војске, и да се почасни плотун до неба чује“.

Никола Бојовић није једини командант Југословенске војске у Отаџбини из дурмиторског краја који је из рата изашао са именом већим од икакве титуле или чина.

Много је ружног у току протеклих деценија говорено о ратницима какав је био Никола и његовим саборцима, али  се он ником није светио, па чак ни убици своје мајке.

Пријатељи сведоче да је у Лондону живео скромно, јер је у поређењу са његовом собом и монашка келија „пребогата“.

Пред крај живота је чуо да му и родни крај може постати туђина, па да му гроб из туђине не буде опет у туђини, где се говори туђим језиком, завештао је да га на вечно почивалиште пренесу у Београд, у сигурну српску земљу.

Речима из Јеванђеља: „Ко буде веран до смрти даћу му живот вечни“, над одром Николе Бојовића, човека којег  је изузетно поштовао и ценио, обратио се Митрополит црногорско - приморски Господин Амфилохије.  „Капетан Никола Бојовић био је до смрти веран: мајчином млијеку, Богу, Отаџбини и Краљу. Никада се није осјећао политичким емигрантом већ борцем за слободу, и остао је вјеран заклетви до данас.

Ријетки су људи такве стамености, такве непоколебљивости, такве духовне и моралне снаге какав је био Никола Бојовић“, рекао је Митрополит.

А Никола се борио против издаје са сваке стране. За њега су били једнаки издајници они који су сарађивали са Хитлером и они који су сарађивали са Стаљином.

Борио се за уједињење Православља од Владивостока до Боке Которске и желео да оживи дух вере, једине снаге која може да се одупре незнању Запада и агресивности ислама - тероризму. Често је говорио: „Истина рађа правду, а само правда слободу“.

Тако се и вратио својој земљи и Цркви Православној „витез духа, образа и вјере“, коме је „прах овде, а слава свугде.“

--