Виртуелна реалност

У практичном погледу овај концепт је заживео највише у тродимензионалним компјутерским играма и тзв. симулационом софтверу. С обзиром да су рачунари у последњих десетак година имали вртоглави развој по питању брзине централних процесорских јединица, видео компоненти и количине информација коју је могуће складиштити и обрадити, данас се дошло до тога да је графички могуће фотореалистично репрезентовати ствари реалног света. То практично значи да рачунарски генерисану слику (визуелизацију) неког природног модела (човека, рецимо) готово једва можете да одвојите од реалне слике. Постоје чак посебни сајтови на Интернету на којима се нуди низ слика код којих треба погодити да ли је у питању рачунарски генерисана визуелизација неког природног модела или пак природна фотографија.

 Јасно је да вирутелна реалност у рачунарском свету има претензије да буде нека врста замене реалног света, у визуелном смислу. Колико овај концепт задире у православно виђење света и човека, које су његове потенцијалне опасности односно могућности и на основу чега треба заузети став по питању овог феномена?

Забавни софтвер

 Мало се зна да је индустрија тзв. забавног софтвера (рачунарских игара) далеко већа од филмске. У питању је  огромно тржиште, чија је циљна група популација старости од 5 до 35 година. Ова индустрија, као и свака друга, се води искључиво профитом и никаквим другим мотивом - ту ентузијаста има веома мало.

 Виртуелна реалност у овој области се може гледати у ширем и ужем смислу. Шире посматрано, у питању је коришћење рачунарских игара на било ком компјутеру, невезано од опреме коју исти поседује. У ужем контексту, виртуелна реалност се везује за коришћење игара које имају изузетну графичку подлогу тродимензионалног типа (то су игре које претендују да што верније пресликају визуелну стварност). Уз њих се често користе специјализоване VR наочаре, кацига и рукавица. Особа која навлачи кацигу на главу одједном пред собом има потпуно нови, виртуелни свет, са својим законима и правилима. Двадесет минута  коришћења оваквих кацига је највише што лекари препоручују, с обзиром на статички напор који кичма трпи, али и на психо-моторичке последице које могу настати у супротном. Које су то последице? Експериментална пракса је показала да после дужег коришћења оваквих "помагала" моторика тела почиње да заказује, у смислу да покрети немају пређашњу прецизност, координацију и ритмику. То није ни чудо, с обзиром да ниједан виртуелни симулатор не може довољно добро да прати покрете тела, ма колико графички био савршен. Не зна се поуздано какав је утицај по мождане ћелије и функције мозга уопште. У последње време се користи чак и ваздушни простор (то се видело на последњем CeBit-у, једном од највећих сајмова дигиталне опреме на свету), уз помоћ холограмских помагала и стварањем лажне перспективе, тако да је неки тродимензионални модел практично пред вама, иако је у питању чиста илузија, наравно.

 Православни поглед на ову проблематику се не исцрпљује у констатовању техничке и ергономске стране - тиме би више требало да се баве информатика и медицина, а њихова сазнања (која смо навели) православни би требало само да користе за обликовање свог става. У овом конкретном случају поставља се питање до које мере се овај концепт може користити, а да не утиче на  духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијском- подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига, практично из фотеље. И не само то, већ стварност "преображава" тако што креира привиде и карикатуре, настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја. Можда је боље рећи да виртуелна реалност у смислу у ком је наведена покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње, да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према Светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио човека.

 Наведимо један конкретан пример. Најновији наставак игре под називом Doom (Страшни Суд у преводу) је једна од најпознатијих и најраспрострањенијих игара овог типа на PC рачунарима. Технички, она представља врхунац графичког и звучног достигнућа у данашљим условима дигиталне технологије доступне кућним условима. Међутим, ко год је погледао само на трен слике из пропагандног материјала ове игре није мога остати равнодушан, јер креатуре које се у њој појављују су, благо речено, демонолике. И једно дете основношколског узраста треба да уђе у тај свет виртуелних демона из нечије болесне маште, правдајући то потребом праћења трендова и чињеницом да сва деца ионако користе такве "игрице" (обратите пажњу на еуфемизам). Хвала лепо, али не за мене! Један мој познаник који често користи забавни софтвер скоро ми се пожалио да је ту игру деинсталирао са свог рачунара неколико минута пошто ју је покренуо - напросто није могао да издржи тај ниво душевне тортуре виртуелног сатанизма! О рачунарским играма као таквим биће приређен посебан текст, јер је тема изузетно битна, поготово за родитеље.

Да ли је све тако црно?

 Поред игара, где се користи најчешће на штету конзумента, виртуелна реалност ипак има неких примена које би, у складу са икономијским ставом, могле бити дозвољене, па чак и корисне, али једино уколико би коришћење било строго  контролисано. Примера ради, студенти Академије ликовних уметности могли би на часовима да прођу кроз виртуелни модел неких од познатих светских музеја и да разгледају највиша уметничка достигнућа директно у амфитеатру свог факултета. Архитекте би исти концепт могле да искористе за тродимензионалне пројекције најпознатијих светских архитектонских решења. Студенти медицине и ветеринари би вежбе из анатомије и судске медицине могли да врше на виртуелним моделима, без потребе за сецирањем људских лешева или животиња. Чак би и студенти теологије могли да имају користи од овог приступа, јер би, примера ради, могли на вежбама из Црквене уметности да се упознају са унутрашњошћу најпознатијих манастира из православног света. Један такав CD са тродимензионалним материјалом у вези са манастиром Хиландар урадио је познати уметник Тејлор.

 И не би само образовање имало користи од ограничене употребе овог концепта. Војска би, примера ради, имала велике користи за обучавање пилота или тенкиста коришћењем виртуелних симулатора, чиме би се сачувала природна средина и смањили трошкови обуке на правим објектима.

 Све су то примене које се могу и дају осмислити, али још једном треба поновити, једино под строго контролисаном применом! То би значило да је потребно применити овај концепт не са циљем замене или бежања из реалности, ка чему ова област све више неконтролисано гравитира, већ скренути употребу ка практичним стварима, строго водећи рачуна о томе да је у питању само једна алатка. То никако није нека врста "православног утилитаризма", већ покушај преображаја умног става према овом феномену.

Да ли је у питању

забрањен плод?

 На крају бисмо могли да поставимо питање: да ли је у питању „забрањени плод“, који споља изгледа веома лепо и привлачно, али који води ка пропасти? Мој став је да у једном делу ове проблематике треба бити строго одречан и већ на почетку готово хируршки одсећи примену у виду комерцијаних виртуелних игара, осим у (ретким) случајевима када је игра повезана са учењем деце (поготово оне која заостају у развоју). Не сме бити компромиса: рачунарске игре у овом погледу, осим што узимају огроман део слободног времена, могу бити врло опасне по душевни, али и телесни развој, поготово деце. Са друге стране, примене у образовању студената, медицини, војсци... могу бити веома корисне, с обзиром да саме по себи подразумевају да је у питању употреба технологије од стране човека, а не супротно.

 Модернизму, као својеврсној философској доктрини која покушава да се наметне у тзв. дигиталној ери, требало би по свим питањима (па и по питању концепта дигиталне виртуелне реалности) супротставити здравоумно расуђивање и изаћи у сусрет свим изазовима које доноси. У том смислу није добро a priori одбацити све могућности које технологија доноси, а још мање некритички примати све што она нуди. Исти став треба имати и према концепту виртуелне реалности, који носи велике могућности али и опасности, те стога захтева опрезан приступ и расуђивање које извире превасходно из литургијске перспективе.

-