У одбрану једне жене

Нити један од безбројних катастрофалних резултата српских политичара у последњих 60 година није на тако брз и ефикасан начин дочекан на нож у готово целокупној медијској јавности коју је изнова захватило једва поново дочекано једноумље.

Кад се присетимо каквих смо све личности имали на власти а да су њихове оставке остале само наши пусти снови, колико је ту било свих врста моралних, политичких и државотворних промашаја, онда се запитамо какав је страшан грех учинила ова министарка да је јавно мнење таквом силином кренуло на њу и најзад успело да сломи једног министарског штеточину!?

Њени "званични" греси су: што је помешала ауторство стихова "Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба", приписујући их уместо Бранку Радичевићу Десанки Максимовић; што је предложила да се на годину дана стопира (А НЕ ИЗБАЦИ) предавање (А НЕ И ПОСТОЈАЊЕ У УЏБЕНИКУ) Дарвинове ТЕОРИЈЕ еволуције у школама, док и друга, у свету такође призната теорија - Креационистичка, не постане упоредна тема предавања о настанку света и човека; и што није одобрила да се енглески језик учи и компјутер користи од првог разреда основне школе.

Прво, толико је празнословља, лажних обећања и глупости изречено у очи српском народу за протеклих 60 година, да не видим ко је тај који ће да се потегне каменом на једну жену која је погрешно именовала аутора једног стиха. Можда је то велики промашај за министра просвете, али није никакав аргумент. Само говори о огромном лицемерју једног друштва „безгрешних фарисеја и књижевника“.

Друго, она се усудила да додирне скоро 150 година стар култ Дарвина, који унакажен и удаљен од самог дарвиновског оригинала, као "закон јачег", стоји у темељима свих европских безбожништава у последња 2 века (Ничеов и нацистички култ натчовека, Марксова и комунистичка борба класа, капиталистичко бездушно стицање, амерички неоколонијализам...). Зато ударац дарвинизму (а не Дарвину који је био религиозан човек) боли више него било шта друго да је додирнуто у процесу реформе школства. Дарвинизам, који је предмет оспоравања у савременој светској науци, није овде заштићен зато што неко не може без ове теорије да живи, већ зато што претварање ове догме и идеологије у само једну од теорија руши читав идеолошки систем који је на њој изграђен, а од кога живе многе генерације наших интелектуалаца. Подразумева се да онима који по цену живота не желе да се одрекну свог мајмунског порекла и да признају да је човек боголико биће не смемо дирати у то њихово право.

Дарвинова теорија мора да се учи у школама у оквиру историје идеја које су обележиле духовно кретање савременог света. Али напоредо са другим погледом на стварање и смисао човековог живота. Ту је, заправо, и настао цео проблем. У том правцу не сме бити демократије, јер онда деца могу да изаберу и један други поглед на свет и да по њему живе, што не сме да се дозволи. Можда ће та деца онда хтети да иду у цркву, да скрену са Титовог пута, да критикују концепт Европске Уније или да се војничким путем врате на Косово!

И треће, како се неко усудио да се не поклони пред новим светским владарима: енглеским језиком и компјутером? Енглески и компјутер у јаслице (док не буде могло путем генетског инжењеринга) - поклич је Новог доба! Овим се настоји да српска деца, још пре него што проговоре језиком својих предака, науче да се прекрсте и убаце прву лопту у кош, постану робови енглеских речи и реченица које ће формирати и њихову мисао, као и робови компјутера, који ће постати њихова стварност.

Једна жена супротставила се овом процесу, сматрајући да дете прво треба да научи да говори својим језиком, а не туђим, и да мисли својом главом, а не компјутерском, јер му од тога зависи формирање личности за цео живот. Јасно је наравно коме су робови потребни.

И тако смо дошли до правих разлога за смену ове храбре жене: она се усудила да заустави Гашину реформу просвете, монструозни сценарио за уништавање образовања и васпитања наше деце, у који су полагане највеће наде да се преко њега за коју деценију коначно загосподари овим народом; она је сугерисала да се на званичан сајт министарства стави икона Светог Саве и тако покаже ко је идеал српске просвете; најзад, она се определила да учврсти веронауку у школама. Дакле, она се одважила да Министарство просвете у Влади Републике Србије организује на националним, а не интернационалним основама.

Ово су њени прави "греси" због којих је морала да оде. Била је брана свему ненормалном, и бранич свега нормалног. Због тога смо морали да је подржимо. Јер у питању је борба за будућност овог народа. На истом испиту биће и нови министар. Његову смену тражиће још брже и јаче. Зато што су ову добили без борбе. Њена је једина грешка у нетактичности и великој искрености у мисији коју је примила на себе. То није начин на који се може опстати у свету пуном душмана. На крају су је издали сви: и они који су је поставили на то место, зарад бедних изборних рачуница које ће се, било како било, по њих очајно завршити. Она више није могла да издржи. Поднела је оставку, изнуђену организованим притисцима исконструисаног јавног мнења које су чинили само они који не дају да српска просвета буде национална.

Није било нити једног гласа у њену одбрану. Некага, макар и једног, буде на страницама "Православља"!