С вером у Бога на Челу народа и војске!

Ове, 2004. године, навршава се 200 година од почетка Српског устанка против Турског царства, седамдесет година од атентата на блаженопочившег краља Александра Првог Карађорђевића, цео један век је минуо од ступања на српски престо Његовог Величанства краља Петра Првог Карађорђевића… Осталих, нешто мање знаменитих догађаја везаних за светлу круну ове династије, такође има, али је овом приликом у средишту наше пажње једна особита тема: Карађорђевићи као православци! Још уже: као - верници!

 

Деца Бога и родитељи српства

Дворски протојереј и председник Београдског Духовног суда, један од најугледнијих свештеника прве половине двадесетог века у престоници - Михаило Поповић, својевремено је писао:

- Краљ Александар, син Петра, унук кнеза Александра и праунук Вожда Карађорђа, није, руку на срце, могао бити ништа друго, у погледу вере, него што су били славни му преци. У дому Карађорђевића, којима је вера у Бога и нада у његову правду, била она снага која их је крепила и одржавала у најтеже дане народа српскога, развијала веру и наду, државу и династију, а особито у ратовима за коначно ослобођење од 1912. до 1918. године. С вером у Бога, Карађорђевићи су ратовали на челу јуначке српске војске - која је беспримерним јунаштвом и огромним жртвама задивила свет. Може се, дакле, рећи: Карађорђевићи су деца Бога и родитељи Србије!"

Кад се пође редом, уверићемо се да је вожд Карађорђе више био ослоњен на веру у Господа него што је, објективно, могао да рачуна на сталну  неслогу својих војвода. Он је, на пример, још на Митровдан 1803. године, дакле више од три месеца пре избијања устанка, "молитвом Богу и целивањем крста у руци старог буковичког проте Атанасија" обећао Србији да ће запалити пожар непрестане народне борбе. Тада су сви људи које је био окупио учинили исто и заклели се -још пре Марићевића Јаруге. Заклетва је била, како саопштава Милан Ђ. Милићевић у делу "Кнежевина Србија", да се "на пролеће деца и жене вргну у збегове, а ми пушке по среди, па у име Бога - на Турке".

Уследиле су, подсетимо, блиставе победе сиротиње раје над силном турском војском. Али, шта ради "верховни Вожд сербски"? Он уочи сјајне победе на Иванковцу, шестога августа 1805. године, долази у славну Раваницу и моли се Христу Богу "за победу народа свога, с више на души рана, но на криву дрвету грана", како је рекао тада.

Битке и бојеви су непрекидни у Првом српском устанку. Али, Богу верни Вожд не заборавља на наше славне задужбине. Године 1806. долази у Манасију деспота Стефана. Опустела светиња нагони неузмачном витезу сузе на очи и он одмах наређује: „Очистити од сточнога ђубрета, коровља и земљурине!“. Разуме се, све је извршено - одмах! Пред лицем Бога и очима народа указао се храм који је могао сетити на славне српске владаре и круну Хребељановића (Грбљановића). Уз помоћ ондашњега игумана Јанићија „манастир је пропојао“. А на мермерној плочи уз јужна врата све је то о Вождовом доласку записано, али је плоча „неразумевањем“ разбијена 1845. године.

Карађорђе је 1808. године приспео у Студеницу „ослободилства краја овога ради“. Учинивши прилог и „преклоно се душевно“ молећи Богу он је изазвао благодушност свих и свакога. У „Сказанију“ јеромонаха Вићентија, приложног уз Студеничко Јеванђеље, налазимо и ово:

- „Помени Господи дом и род господара Георгија, перваго властелина серпскога; Алексија сина јего, Александра јуњејшаго сина јего; супругу јего Јелену“.

Стална спона између Карађорђа и Божјих знакова на земљи - као што су цркве и манастири српски, траје током целога устанка. Смедеревска црква 1808. године од њега на поклон добија звоно, а на звону је исписано: ,,Сие звоно приложи Георгије Петровић у варош Смедерево 1808“. На жалост, по паду Србије 1813. године турски силник Махмут паша Ротуловић односи звоно у Призрен „па метнуо га је на сахат - кулу“. О томе пише И. С. Јастребов у књизи „Подаци за историју Српске цркве“.

Живећи у традицијама и осећањима свога српског народа, с јаком вером у Бога, Вожд је 1811. године, од „сопствујушћих средстава“ дао да се у Тополи црква дигне, а „украшена би живописом и другим потребама, те то наста прва владалачка задужбина у почетку ослобођења Србије’.

Уз ове податке, прота Михаило И. Поповић још записује, а читамо у делу „Наш највећи краљ“:

- ,,Турци су 1813. године опленили, попалили, и наружили црквено зданије, а светитељима израђеним на зидовима цркве изболи су очи!“

Исте те године, међутим, Јелена, супруга Вождова, приложила је застор на кивоту Светога краља студеничкога у томе манастиру, што се види из записа на њему.

 

Кнез Александар удара границе

Вождов наследник, кнез Александар Карађорђевић, пошао је очевом стазом. Он је, на пример, старајући се да ред у држави буде што већи и у складу с Божјим законима, 1847. године образовао такозване „комисије“. Њима је био задатак да „сва црквена и манастирска имања буду ограничена (да добију границе) и тиме утврђена у праву својине буду“.

„Помјани Господи, ктитори и приложници Св. кивоту сему благовјернаго Господара Александра Кара-Георгијевића књаза сербскаго и преосвјашчењејшаго Господина Петра Митрополита Бјелградскаго сербскаго 1848, Декембра 10“.

Ово је уписано с леве стране двери на дрвени, па позлаћен, кивот у коме су мошти Светога Стефана Дечанског у његовој задужбини Високи Дечани.

А манастиру Светога Јована Бигорског кнез Александар је такође слао скупоцене прилоге - одежде, крстове, звона, кандила…Стоји једна белешка у "поменику" овога храма: ,, Сии же девјат имена су од Преосвјетлаго Књаза Сербскаго Александра Кара-Георгијевића, в љето от Христа 1850: 1. Александар, 2. Персида, 3. Полексије, 4. Клеопатра, 5. Петар, 6. Јелена, 7. Андреја, 8. Георгија, 9. Константин". Ово читамо у "Браству", књига 37, у прилогу др Ј. Х. Васиљевића.

У манастиру рудничком Благовештења има запис:

- ,,Његова Светлост Књаз Србски Александар Карађорђевић, посјети манастир Благовештење са својом супругом Персидом, синовима Петром и Андреом, кћерима Полексијом, Клеопатром и Јеленом 17. Јунија 1851. године и дарова цркву са 100 дуката и једним кандилом сребрним које виси пред престолном иконом Христовом".

Кнегиња Персида је студеничкој лаври поклонила 1847. године скупоцене дарове, а истом храму пет година доцније бројне уметнине, на пример икону „Свети Сава мири завађену браћу“ и Вукана над кивотом оца му Светога Симеона Мироточивог. Ту је и икона где Свети Сава крунише брата Стефана краљевском круном. Кнегиња Персида је у још два наврата даривала Студеницу, а и цркву великомоштаничку - Јеванђеље сребром окованим. Нису заостајале ни књажеве кћери Клеопатра и Полексија у љубљењу цркава и духа Христове науке.

Издржати до краја

Нико, можда, као Његово Величанство краљ Петар Први Карађорђевић није, кроз највеће муке, прошао с таквим и толиким хришћанским стрпљењем, дочекавши ратне победе и слободу Србије. Он је живи доказ оне јеванђељске изреке: „Претрпевши до конца, тај спасен будет“!

Увек кад је долазио у Београд, краљ је прво пролазио - црквене двери. На пример, по повратку из два балканска рата, рекао би шоферу: „У цркву! Право у цркву!“. Пре у цркву него у двор, дакле.

У старој Вождовој цркви у Тополи се 1903. године заклео да ће на Опленцу нову цркву саградити. Приликом крунисања за краља Србије осмог септембра 1904. године, краљ Петар је у Београду одлучио да буде миропомазан у Жичи. Но, није прошао поред Студенице, а да не сврати - да се поклони моштима Немањића.

Налазимо сведочење о краљевој беседи после миропомазања:

- „Веран традицијама старих владара наших и дома Карађорђевића, ја ћу вазда бити најскромнији син Свете Цркве Наше - која данас на мене изли благослов свој. Црква је наша вековима била носилац и националног знамења и националне свести, а на владарима је да ту историјску улогу признају“.

Није само краљ признао Цркви историјску улогу, него је и црква била место укрепљења изморенога владара. Он је подигао лепу задужбину на Опленцу „која се попут сунца види из свих крајева мирисне Шумадије“.

А највише и најпре: с каквом је тек вером у Господа стари краљ пролазио албанску голготу и дочекивао сјајне победе оружја српскога у ратовима у којима је био и на челу и у рову!

 

Живела је црква и дух Светога Саве!

Само је вера у Вишњег и нада у народну снагу држала Његово Величанство краља Александра Првог Карађорђевића у уверењу да ће час коначног ослобођења куцнути после крвавих вишегодишњих ратова са три империје, тада најјаче на свету. Он је то најлепшим речима и казао, поред осталог, на дан Сабора просветитеља српских 30. августа 1920. године, а приликом свечаног прогласа васпостављања Српске патријаршије:

- „Српска народна Православна црква Светог Саве чувала је народност нашу кроз векове. А Патријаршија је остала символ народног јединства чак и онда када се државно јединство распало и од једне постало више држава. С том пропашћу је за неко време пропадала и црквена независност. Али, дух Светога Саве живео је и даље у Српској Цркви“…

Овом приликом готово да и није могуће набројати све активности Његовог Величанства од значаја за Српску цркву и њене манастире. Оправком опленачке династичке задужбине је, на пример, најбоље потврдио не само своју хришћанску, него и родољубиву душу.

На другој страни стоји Његово и, особито, милосрђе Њенога Величанства краљице Марије. А у њиховом дому било је, између осталог, овако…

„Цео Дом краљевски украшен је славском иконом и другим стародревним иконама празника Господњих и светитеља.

Краљ и краљица долазе често у цркву на службу, а на Васкрс сваке године, пошто се као добри хришћани постом припреме дођу у цркву и од почетка литије, јутрења, па до краја Литургије одстоје и потом с примерном побожношћу приме свето причешће.

У краљевском дому с поштовањем се чувају верски прописи и народни обичаји о венчању, крштењу деце, освештању дома, о Бадњем дану, Божићу и другим празницима.“

Све у свему, династија Карађорђевића је задужила потоње нараштаје српске да наставе христољубље које је она имала као свој неодрециви, свети циљ!         

НиколаЈ. Мариновић

--