Пут подвижника

Пут подвижника је богат и сажет увод у православно духовно предање савременим читаоцима. Аутор нуди богату селекцију сажетих и вредних извода из богате ризнице светих отаца и даје коментаре за њихову практичну примену у свакодневној молитви. Док нас постепено наводи на наш пут ка Богу, он ублажава строгост здравим разумом, топлином, чак и хумором. Писан за обичне људе, Пут подвижника је изван-редан извор за свакодневно духовно размишљање, аутен-тичан духовни водич за духовни (религиозни) живот.

Тит Колиандер је рођен у Петрограду, у Русији, али је већину свог живота провео у Хелсинкију. Писао је на шведском и финском језику.

Пут подвижника је прва књига овог аутора преведена на српски језик у издању Српског православног братства Свети Лука из Торонта.

О одрицању од себе и очишћењу срца

Сада, тако разоткривен, мали и беспомоћан, прелазиш на најтежи од свих подухвата људских: да победиш сопствене себичне жеље. Твоја борба, у крајњој линији, зависи управо од  "самогоњења", јер докле год преовлађује твоја себична воља, не можеш се чистим срцем молити Господу: "да буде воља Твоја." Ако ниси у стању да одгониш осећање сопствене величине, нећеш имати удела у истинској слободи, где влада само једна воља.

Ево велике тајне светитеља: не тражи слободу и биће ти дата.

Речено је: земља рађа трње и шибље. Човек обрађује земљу у зноју свога лица, са муком; земља и човек су исто, од земље је човек и саздан. Свети Оци саветују да се почне са малим стварима јер, како каже свети Јефрем Сирин, не може се угасити велики пожар ако ниси научио да гасиш малу ватру. Ако желиш да се ослободиш велике муке, кажу свети Оци, угуши ситне жеље.  Немој мислити да се једна може одвојити од друге - све те ситне жељице нанизане су једна на другу, као неки дугачак ланац или мрежа.

Не може се човек ухватити у коштац са великим пороцима које је тешко савладати као и са лошим стеченим навикама, а да у исто време не савлађује мале, "безазлене" слабости: жељу за слаткишима, многоглагољивост, радозналост, сплеткарење... На концу, све наше жеље изникле су на једној заједничкој основи, а то је наша необуздана навика да угађамо само и једино себи.

Мора се сломити та живост воље. Од човековог пада до данас, воља је послушна искључиво сопственом "ја." Из тог разлога је наша борба управљена против воље, а морала би се започети без оклевања и водити неуморно: ако ти се јави жеља да нешто приупиташ, немој! Ако ти се пије кафа, попиј само једну шољу! Ако те "нешто тера" да погледаш на сат, уздржи се! Ако ти се иде у госте, остани код куће!

То је гоњење себе; на овај начин можемо, с Божјом помоћи, ућуткати глас сопствене воље.

Можда се питаш: да ли је све ово заиста потребно? Свети Оци ти одговарају питањем: да ли ти заиста мислиш да можеш напунити посуду чистом водом, а да претходно ниси просуо стару, прљаву и устајалу?

Или, желиш ли заиста да у дом примиш драгог госта, док ти је гостинска соба пуна разног ђубрета и отпадака? Не, онај који се нада да ће видети Господа очишћава себе, као Он што је чист (1Јн. 3:3).

Чистимо и ми своје срце! Избацимо из њега сво прашњаво смеће које се тамо наталожило, орибајмо прљави под, оперимо и отворимо прозоре, да би кроз њих ушла светлост и свеж ваздух у просторију коју припремамо за Господа као светилиште. Обуцимо се, затим, у чисту одећу, да се на нама не би задржао стари, устајали воњ и да не бисмо били "напоље истерани" (Лк. 13:28).

И нека ово постане наш свакодневни труд, из часа у час.

Три врсте природе постоје у човеку, као што објашњава Никита Ститат: телесни човек, који хоће да живи само ради сопственог уживања, чак и на штету других; природни човек, који би да угоди и себи и другима, и духовни човек, који жели да угађа само Богу, макар на своју штету.

Прва је нижа од човекове природе, друга је уобичајена, а трећа је изнад саме природе, она већ представља живот у Христу.

Духовни човек размишља на духован начин; он полаже своју наду у то да ће једнога дана чути глас ангела који се радују због једнога грјешника који се каје (Лк. 15:10), при чему је тај грешник он сам. Тако и ти треба да осећаш и надајући се истоме треба да се трудиш, јер нам је Господ заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5:48) и да иштемо најпре Царство Божје и правду његову (6:33).

Стога не дај себи одмора, нити мира док у себи не угушиш онај део којим влада телесна природа. Нека ти то постане циљ: да изнађеш сваки наговештај животињског у себи и да га беспоштедно изгониш из себе. Јер тијело жели против духа, а Дух против тијела (Гал. 5:17).

--