Одбрана Београда 1914. године

Нарочито је жестоко бомбардован Београд, почев од ноћи 28/29. јула 1914. г. готово свакодневно.

За одбрану северне српске границе првобитно били су одређени Дунавска дивизија I позива из састава II армије, која је бранила сам Београд, затим Обреновачки одред, такође у саставу II армије и Браничевски одред (бранио сектор Смедерево-Голубац), директно потчињен Врховној команди. Управо је први командант одбране Београда, командант Дунавске дивизије I позива, пуковник Миливоје Анђелковић, и донео одлуку о одбрани Београда. Овакав распоред снага је изазивао озбиљне проблеме јер није постојало јединство командовања. Све се још више искомпликовало када је 12. августа 1914. године, због припреме противофанзиве II армије, Дунавска дивизија I позива, која је задржана за одбрану Београда преподчињена I армији.

У међувремену, дејства аустроугарске артиљерије по циљевима у Београду се нису смањивала. Не само то, него су 12. августа 1914. године слабије аустроугарске пешадијске снаге покушале и да освоје Аду Циганлију. Са друге стране развој операција у северо-западној Србији и Мачви довели су до потребе да српске снаге код Београда пређу у офанзиву у Срем пре свега у циљу заузимања Земуна. Због свега тога одлучено је да се све српске снаге око Београда потчине једној команди. Тако је створена команда Одбране Београда која је почела да дејствује 21. августа/2. септембра 1914. године. Истовремено је Дунавској дивизији I позива наређено да одмаршује у састав своје армије, али да у Београду остави, до даљњег, један пешадијски пук I позива, један дивизион брзометних пољских топова, једну хаубичку батерију, један рефлектор и најпотребнија средства за телефонску везу.

За команданта Одбране Београда постављен је ђенерал Михајло Живковић, под чијом командом су биле све јединице које су се налазиле на простору од Колубаре на западу па до потока Средњака на истоку. Овај простор је био подељен на Грочански одсек (команда у Гроцкој), Велико селски одсек (Мали мокри луг), Градску посаду (Горњи град - Калемегдан), Топчидерски одсек (Топчидерско брдо) и Остружнички одсек (Остружница). Штаб команде Одбране Београда је био на Торлаку. Ђенерал Живковић је 22. августа/3. септембра 1914. године издао наређење по коме је основни задатак трупа те команде да спрече прелаз Саве и Дунава аустроугарским трупама на простору од ушћа Колубаре до ушћа Средњег потока.

Крајем лета 1914. године, по наређењу команданта аустријске посаде у Земуну, генерал Гоглије, стигао је под стару београдску тврђаву под белом заставом један аустроугарски монитор. Из монитора је било избачено писмо за команданта Београда у коме је аустроугарски командант тражио предају тврђаве. У знак предаје тражио је, да се са градских бедема скине српска застава и истакне бели барјак. Команданту и посади обећали су да ће бити примљени на земунском пристаништу и у знак почасти, да ће им бити остављене сабље. Као одговор на позив аустријског генерала, наредио је генерал Гајић, да сви топови буду спремни за дејство, да се у место једне заставе, која се неустрашиво вила на градским бедемима, истакну још три заставе! У 5,20 наређено је артиљерији, да дејствује против аустријских монитора, који су стајали на простору између земунског пристаништа и железничке станице.

"Шаљући генералу Гоглију овакав одговор" - пише у књизи "Агонија Београда" Јоксим II. Гајић који  почетком рата командовао 1914. г. Градским одсеком у Београду - "одмах сам телефоном известио команданта Одбране Београда о овом догађају и у исто време умолио га да издејствује одобрење од Врховне команде, да бих могао показати непријатељу како Срби предају град, те да трупе Градског одсека пређу Саву и заузму Земун и по други пут! Врховна команда је ово одобрила, и ми смо Земун по други пут заузели на Крстов дан 1914. године, у ноћном препаду, после сличног окршаја, који је престављао једну паклену борбу. У овој борби трупе генерала Гоглија биле су потпуно разбијене и једини им је спас лежао у бекству.“

Већ први дан рата био је пун судбоносних догађаја. У ноћи између 28. и 29. јула изненадила је Београђане страховита детонација, коју је проузроковало бацање у ваздух железничког моста на Сави. Српски војници и комите прекинули су везу између Београда и Земуна! Скоро у исто време неколико финансијских стражара, који су се налазили дуж пристаништа, онемогућили су једној аустроугарској јединици да се изненада - препадом, искрца на београдској обали. Имена ових храбрих првих бранилаца забележио је у књизи „Агонија Београда“ тадашњи директор бродарства Ђорђе Чутковић. На бедемима града налазили су се командант страже Драгутин Ристић, а с њим Антоније Косановић, Милан Јанковић, Михајло Федоровић, Воја Јовановић и Борисав Радовић.

Међу државним чиновницима, који су остали у Београду, налазио се и новинар Душан Синобад, који у то време руководио одсеком Државног пресбироа у Београду и извештавао централу, која се одмах након објаве рата преселила у Ниш. Он је бележио догађања у Београду те 1914. године од којих ћемо најинтересантнија изнети овде.

„Фамозни ултиматум, који је аустроугарски посланик, барон Гизл предао Србији, произвео је у Београду, може се рећи, тежи утисак него сама објава рата и почетак борбе,“ наводи  Синобад, „иако не у свима редовима друштва оно бар у политичким и уопште у интелектуалним круговима, који су, проучивши добро текст ултиматума, одмах проценили ситуацију и прозрели намере аустроугарске монархије. „Аустрија хоће рат; то ти је! - Само шта ће Русија да каже, Француска, па Енглеска?“

Стари Марко Маринковић, бивши српски консул у Трсту, добар познавалац и велики непријатељ Аустрије, иначе велики пријатељ и поштовалац Николе Пашића, рећи ће том приликом у једном друштву пред каваном: "Историја тражи да Аустроугарска сруши нас или ми Аустроугарску.“ Маринковић је годину дана доцније погинуо од аустријске гранате у Београду, на самом прагу куће и усред белог дана.“

Шире народне масе по Београду нису придавале ултиматуму богзна како велики значај. - „Све ће то Баја (Пашић напомена аутора) кад се врати у Београд уредити“ - говорили су људи на периферији Београда. Ипак су се многи спремали на сеобу. По улицама се свет брже кретао, уозбиљен, замишљен, али без панике. Неки су се селили из доњих крајева Београда ка Славији и уопште на Врачар, нарочито са Дунавске и Савске падине; други су опет спремали пртљаг. Нису у прво време сви отпутовали у Ниш за владом; већином су отишли тамо чиновници са својим породицама и имућнији свет, а многи су из Београда отпутовали у друга место по унутрашности, да ту сачекају развитак догађаја.

И кад је, после предаје српског одговора на ултиматум аустроугарски, посланик Гизл напустио Београд са персоналом посланства и прешао у Земун, па после када је стигла вест о објави рата, онда су и највећи оптимисти били начисто и изгубили сваку наду у мирно решење. Ево шта о томе пише Синобад: „Настало је тада поздрављање на брзу руку између оних што одлазе и оних што остају. Многи су се том приликом мирили и праштали једни другима раније увреде и свађе. - „Шваба нас је све измирио“ - говорили су људи. - „Мора се ићи, хоћеш, нећеш!“ Жене су кукале што морају да оставе покућство и разне ствари, пошто се путовало са веома малим пртљагом у најобичнијим колима, све до Раље (воз није долазио у Београд због бомбардовања) а од Раље жељезницом са ограниченим бројем вагона до Ниша. Било их је који су морали да се задовоље и са вагоном за фургон. Људи су у томе погледу били много сталоженији и задовољавали су се са најмањим пртљагом. - „Пусти богати жено; понеси што се може, а оно друго нека остане. Видићемо! Ако се вратимо живи и здрави, лако ћемо“.

...Београђани су сачекали догађаје веома озбиљно и присебно, без очајничког запомагања и стрепње. Свако се чувао и клонио опасности, али није било паничног страха код маса. жене су првих дана бомбардовања са децом и старцима силазиле у подрум, као што су власти биле саветовале; а после је свет навикао, те је излазио и за време бомбардовања на улицу. По кадкад би се чак и уобичајени корзо одржао у Кнез Михајловој улици. Иначе најживље је било код Славије и више Славије. Ту је уопште био центар свега и свачега."

Онога дана када је команда одбране Београда одбила аустроугарски захтев, дајући одлучан одговор да се Београд не предаје него да прима борбу, стигло је и саопштење српских власти Београђанима, да становници најдаље до четири сата сиђу у подрум због бомбардовања а увече да не сме нико "палити електрику ни свеће, разуме се ни у кућама ни у каванама, као што не сме нико носити лампе или фењере по улици. Београд треба да буде потпуно у помрчини". То је, уосталом, важило и за следеће ноћи. Тад је настало врење по кућама. Између горњих спратова, партера и подрума отворио се читав саобраћај. Носили су се, или спуштали низ степенице, како је ко стигао, јоргани, душеци, јастуци, крвети, сандуци, лонци итд. Права селидба. Све је ишло брзо, тако да су до четири часа по подне становници доњих и централних крајева Београда били, безмало, сви у подруму.

Стигло је пет часова када је требало да отпочне најављено бомбардовање, али га нема. Прошло је пет и по часова, нема још ништа. Ето и шест часова, а још нема бомбардовања. Стиже и шест и по часова - ништа. Па седам часова - опет ништа. Нема бомбардовања и нема ...

"Па шта не почињу те Швабе већ једном?!" бунила се, како је забележио један хроничар, једна стара  Београђанка у Савамалском кварту, којој се досадило да седи на празно у подруму. А ево шта се, заправо, десило. У граду су се у то време налазили сви представници дипломатског кора, који су били истакли белу заставу да скрену пажњу Аустријанцима, но ови видећи из Земуна белу заставу на београдском граду нису знали шта значи кад су већ били одбијени, па су за неко време одложили бомбардовање. Међутим представници дипломатског кора хтели су истицањем заставе, за свој рачун, да Аустријанци оставе једну неутралну зону у вароши, за дипломатски кор. Али, тим се није ништа постигло. Увече је отпочело бомбардовање које је трајало можда један сат и више. Сутра изјутра око пет часова настало је опет бомбардовање.

Непријатељ је за прво време готово сваког дана сипао топовску ватру, већином са монитора, на Београд, рушећи и кварећи зграде и убијајући људе. Но после су Аустријанци већином бомбардовали српске положаје, град, железницу и војне објекте. Преко Београда су тукли Торлак и Бежанију, а престоничко грађанство, поред опасности, морало је и дању и ноћу да слуша страховиту рику топова и грмљавину. Али, Београђани су се били навикли на тај нови и необични живот, држећи се одиста храбро. Свет је свршавао свој посао не бежећи у заклоништа приликом бомбардовања. Има о томе безброј примера. Да наведем само овај, који наводи новинар Синобад: "Једнога дана пре подне, дактилографкиња Јаворка куцала ми је на писаћој машини један извештај, у нашој канцеларији, која се налазила у Велимировићевој кући у Ресавској улици. Да би ишло брже, ја сам јој читао извештај. Одједном отпоче бомбардовање и са Торлака и са Бежаније. Настаде паклена грмљавина. И у сред те хуке чу се страховити тресак, а стакла на нашим прозорима задрхташе. Граната је ударила негде у нашој близини и експлодирала. Јаворка ни да трепне оком. Ја инстинктивно устадох и приђох прозору да видим где удари граната. Јаворка ће на то сасвим присебно као да се ништа није десило: „Хајде господине, да не губимо време!“ И мирно настави свој рад ...  

мрНебојшаЂокић

--