Ако се неко распитује за здравље Радојке Дамјановић, она је, Богу хвала, добро: још је у свом дому у Грифиту, питомом насељу између Шервила и Чикага. Јутро је, у ово доба године, затекне у башти међу лејама лука, парадајза, паприке, кромпира…Та башта је део њеног завичаја - подсећа је на родитељски дом у Грачацу, подно Велебита, који није видела више од шест деценија.
У предаху нахрани дивље пачиће, док се око њених ногу врзмају питоми зечеви, а црнодлаки пас из суседне куће прилази уобичајеном оброку.
За то време њен муж Давид припреми доручак, а после свако на своју дужност: Давид, негдашњи командант чувеног Голубићког батаљона, дугогодишњи заточеник Брозових казамата и политички емигрант, враћа се својим рукописним књигама и уредничким пословима у листу "Србија", а Радојка "скокне" до Шервила, у седиште Кола српских сестара, чија је председница. А тамо гомила писама из отаџбине, све сами вапаји: дајте, помозите, шаљите лекове, одећу, обућу, храну за бебе, пелене…Та писма су откривала слику оних бескрајних колона српских избеглица које су се, бежећи од покоља и пожара, "уливале" у мученичку Србију.
Радојка и њене сестре из Кола, те племените и снажне организације, увек спремне да помогну сваком људском бићу које се нађе у невољи, одазивале су се сваком позиву: контејнери су стизали, углавном преко Српске православне цркве у престоницу, али и на појединачне адресе.
Да није тако радила Радојка не би личила на себе и на онај запис који је о њој оставио наш свети владика Николај: "Она је најлепши изданак српског народа - срчана, одважна, мудра, бескрајно одана своме роду, спремна на сваку жртву ако та жртва доприноси очувању најлепших врлина српског народа. Нека је Бог чува и благослови сваки њен подухват."
Кад је владика Лаврентије стигао у Немачку да у њој прибере расуте Србе, Радојка му је уступила своју кућу са три собе. А кад је грађена српска црква први и највећи прилог дала је Радојка. Кад су грађене две зграде у Химелстиру, Радојка је послала своје раднике да започну и доврше њихову изградњу. Онима који су се чудили толикој дарежљивости, говорила је: "Шта ће ми капитал ако је моја црква сиромашна! Само црква може да нас прикупи, сабере, уразуми и помогне да се не отуђимо."
Згодан је тренутак да видимо како се Радојка обрела у Немачкој. Кратка је ова рубрика за њено дуго и мученичко путовање. У првој години рата, у којој је беснео пожар, а српске главе падале под усташким ножем, напустила је завичај носећи скроман завежљај и непресушни бол: тридесетак њених Грачана било је поклано, међу њима највише из њене родбине. Збег у планинским гудурама постаће њен нови дом а ратници војводе Момчила Ђујића њени једини заштитници. Тако се и она у завршници рата, нашла међу десетинама хиљада избеглица које су напуштале отаџбину. Да би обезбедила заштиту, у веома младим годинама удала се за ратника Гојка Грубића. У италијанском логору у Ћезени, с неколико хиљада душа, прво је подигнут храм, истина на фудбалском игралишту и у шатору, али са свим обележјима светиње у којој ће се молити Богу за спасење српског рода и за упокојење оних који су пали на бранику вере и отачаства. Ту се зачуо први врисак новорођенчета - Милка и Бошко Нанић добили су девојчицу. Тако се живот негде гасио а негде рађао…
Радојка, којој је 1946. године било само двадесет лета обрела се у Немачкој, најпре у Борхорсту, па потом у Есену. А немачка у то време још у рушевинама, у згаришту, пепелу. Немци изгинули у рату, многи окончали живот под рушевинама. Премало радне снаге, а Немци хоће све порушено да обнове.
И ту се Радојка лати посла - нико јој није раван. Оно што други неће или не смеју, она може и сме. Убрзо је створила предузеће, имала своје камионе и кранове, инжењере и секретарицу, стекла велики капитал, постала позната у Немачкој. Кад је владика Лаврентије од немачке банке тражио кредит како би убрзао радове на адаптацији манастира у Химелстиру и манастирском конаку, питали га банкари ко су његови жиранти. Такав је принцип: неко мора да гарантује да ће владика вратити кредит. Прибрао се мало владика па рекао: "Бог ми је гарант и фрау Радојка!" Немачки банкари рекли су да је то довољно.
Кад се и владика Лаврентије мало окућио, кад је народ имао где да дође и да се помоли Богу, учиниће још један велики корак: штампаће дела владике Николаја Велимировића. Подвиг достојан дивљења. Поверио је ту своју намеру Радојки, а она причала о својим сусретима са мудрим владиком Николајем и о томе колико му је пута целивала десницу и добила благослов. За штампање ових дела владике Николаја, Радојка је, већ по навици, дала највећи прилог.
Још пре 26 година владика Лаврентије је записао: "Љубитељ српске душе, неумрли владика Николај, кога је Радојка имала част да сретне и чује у своје време, радује се благодарношћу што су око штампања његових дела окупљене честите душе. А у име Цркве и српског народа ми од срца захваљујемо сестри Радојки и молимо се Богу да јој се Он за све то одужи."
Види се да је владика Лаврентије с неизмерном благодарношћу оставио овај запис.
А српска деца која су се рађала под шаторима и ведрим небом у туђини, данас и она, очеви и мајке, зову Радојку баком, тетом, наном, кумом - била им је кума на крштењу, на венчању и најдражи гост на њиховим свадбама. Многи је и данас зову „некрунисаном царицом доброте“.
Срећа јој, ипак, није увек била наклоњена: на Видовдан 1969. године остала је без Гојка - подлегао је ратним ранама и плућној болести. Сахранили су га у крипти храма Светог Ђорђа у Оснабрику. Ожалила га је цела емиграција.
Али, живот је изаткао нову причу: једанаест година после Гојкове смрти, Радојка је Давидовој деци, која су остала без мајке, постала мама. У цркви светог Ђорђа у америчком граду Шервилу венчао их је владика Лаврентије.
Својој цркви је давала шаком, капом и џаком, а многим бескућницима обезбедила је кров над главом, посао и наду да их Бог неће заборавити. Да и Радојка није заборављена сведочи овај споменар.
---
|
