„Дужни смо да се отворимо према свету, да пружимо свету могућност додира са Истином“
Ја сам Србин који се ето, стицајем околности,
родио у Америци и нема разлике између нас који смо родом из Америке и
вас који сте родом одавде. Исто срце куца, иста крв је присутна.
Стварно не осећам никакву разлику између вас и нас, и кад сам дошао у
Београд осетио сам да сам свој на своме, међу својима, каже јеромонах
Иринеј Добријевић на одличном српском са благим америчким нагласком.
Разуме се свакако да сам на првом месту Православни хришћанин, то је
оно што нас веже међусобно а истовремено и са Господом Богом. То је
прва и најбитнија ствар, додаје о. Иринеј, који је међу Београђанима
последњих месеци постао познат по садржајним беседама, изговореним
полетно и радосно на Светим Литургијама у манастиру Ваведење на Сењаку,
у Београду. 
Раније сте долазили повремено а сада сте већ дуже са нама. Зашто?
-
Јесте, живео сам и радио овде у Београду 1996. и 1997. године, предавао
сам педагогију на нашем Теолошком факултету. Сад сам дошао са једним
новим задатком, тј. као референт Светог архијерејског синода са
специфичним задужењем да се бавим међународним и међуцрквеним питањима
и односима. Чланови Светог архијерејског синода желели су да пренесем
искуство из Вашингтона, где сам био на челу Канцеларије за спољне
послове СПЦ у Америци и Канади.
Има ли промена код нас, какви су Вам утисци?
-
Почевши од онога што је за мене највидљивије, људи су опет оживели,
заживели, осети се животни елан, види се осмех на лицу а то говори о
човековом унутрашњем стању. Овде сам, Богу хвала, јако пријатно
изненађен кад видим колико се народ, особито омладина, на истински
начин враћа својој Светој Цркви. Кад говорим о младима, искрено речено,
овде су студенти далеко више начитани него у Америци. Овдашњи студенти
далеко су више упознати са радом о. Александра Шмемана, о. Мајендорфа,
Флоровског, знаменитих теолога са Запада. н
Данас је, посебно међу младима доста Боготражитеља. Колико ми је
познато и Ви сте трагајући за Господом, прво завршили студије
сликарства, затим теологију. Испричајте нам о свом путу? -
Та чежња је код мене увек била присутна, још од малих ногу. Наравно
родитељи су мене, брата и сестру редовно водили у цркву и црквену
школу, али нешто је ту било далеко јаче од мене и знао сам негде у
подсвести: кад тад ћу постати свештеник, свештенослужитељ. И некако ме
је и било срамота, сматрао сам себе недостојним тог позива. Тако да
сам, верујте ми, просто избегавао самога себе, проверавао сам да видим
колико је то чврсто, да ли је то нека поткована жеља код мене или је
тек тако. Похађао сам разноразне универзитете, студирао сам између
осталог и уметност, јапанско сликарство и, на крају крајева, душа је
проговорила тражећи своје и ја сам се морао определити, у ствари
признати опредељење које је од увек постојало у мени.
Многи се сусретну са Богом на свом животном путу, али има и оних који
критикују Православну Цркву да је архаична, затворена, да не може да
одговори на сва питања савременог човека.
-
Пошто сам предавао једно време православну етику и то на језуитском
факултету на Лојоли у Чикагу, могу да тврдим из прве руке, да
Православна Црква има своје исконске, древне одговоре за сва могућа
наша савремена питања. Човек само треба да зна како да примени своју
православну веру у овом савременом свету. Значи, ту нема недостатака,
иако неки желе да опишу Православну Цркву као једно затворено друштво
које није у току са савременим светом. Истина је да нашој Цркви
историјски није увек дата могућност додира са јавним друштвом у оној
пуноћи која њој следује. Хвала Богу, времена су се променила, све се
отвара у нашем друштву, тако да ће и Црква све више и више да се враћа
свом положају у друштву. Сећам се добро, кад
сам био студент о. Шмемана, он ми је био и духовни отац, и једном је у
проповеди рекао: „Ако се икада налазите у животој кризи и желите да
нађете одговор, узмите православни календар, погледајте које је читање
одређено тог дана из Светог Писма, прочитајте то и добићете прави
одговор за тај моменат и за тај кризни проблем. Тако да је Православље
стара, древна вера, али сасвим савремена, сасвим свежа, јер ако је
Црква носилац Истине, што и јесте, Истина не може да ишчезава, Истина
се не може мењати по својој суштини. Једино што се мења је начин на
који ми примењујемо ту Истину од једног поколења до другог. Зато је
Православна Црква, с једне стране, стара, древна институција, а с друге
веома свежа, савремена и млада управо као Црква, као Христово тело у
овом свету.
Поменули сте да сте предавали православну етику, на који начин Православна црква одговара на актуелна питања?
-
Могу најлакше да одговорим на то питање из искуства наше Цркве у
Америци. Пошто тамо има више православних јурисдикција, тамо су, између
осталих, Срби, Руси, Грци, Бугари, Арапи, Албанци, ми смо почетком
шездесетих година креирали једну сталну Конференцију канонских
православних епископа. Они функционишу у једној заједници како би могли
у једном савременом америчком друштву дати одговоре на сва могућа
питања укључујући етику и морал. Како су се они суочили са тим
питањима? Они су саставили стални Одбор који се састоји од лекара,
психолога, дефектолога и теолога, и када се појави неко конкретно
питање у моралној сфери са којим се црква и друштво није суочило до
сада, они то узму у разматрање, састају се, испитују свако са свог
становништа и дођу до једног целисходног закључка. Чини ми се да је
последње питање којим су се бавили било питање генетике и клонирање,
као и њихове шире импликације. И онда се тај њихов предложени одговор
достави епископима и сваки епископ то простудира и може да даје
примедбе. Тек онда Црква излази са својим ставом. Тако да Црква има
одговор на сва савремена питања, чак имају и веб сајтове који су
посвећени православним одговорима на та питања. Рецимо, један од њих је
на адреси http:://www.incommunion.org/ и тамо има низ одговора на
актуелне теме.
Често сте у
прилици да комуницирате са представницима других хришћанских конфесија.
У последње време питање екуменизма је врло присутно у разговорима међу
нашим верницима а понекад има и неразумевања.
-
Најважније за нас је да ми као православци дамо не само интонацију него
и конкретну дефиницију. Шта значи екуменизам? Чини ми се да ту често
пута многи од наших греше, јер они осуђују екуменизам без расуђивања.
Шта је православни смисао екуменизма? За нас је неприхватљиво, наравно,
да ми као Православни саслужујемо са осталим неправославним црквама, то
се не сме прихватити и то се одбацује. Ми нисмо ту да саслужујемо са
свима, зна се с ким можемо, а с ким не смемо. Ми смо у заједници са
осталим канонским Православним црквама и то је то. Међутим, нама је
стављено у мандат да идемо и да крстимо све народе у име Оца и Сина и
Светога Духа. То није опција, то је мандат, то је наређење, и ми морамо
то да испунимо. А како се то испуњава? Шта Господ тражи од нас? Бог
никад не тражи да присилимо неког, да исфорсирамо неког да прихвати то
што ми знамо и препознајемо као Истину. Слобода је најбитнија, пошто је
то највећи дар дат човеку у стварању. Ми смо дужни да се отворимо ка
свету и да пружимо свету могућност додира са Истином. У Светом Писму је
речено: "Нико пак не меће запаљену светиљку на скривено место, нити под
суд, него на свећњак да виде светлост они који улазе". ( Лк.11,33) Хришћани се препознају по радости коју носе у својој души, говорили су Свети Оци. Јесте,
али један од битних проблема јесте да често пута ми као верујући људи
не истражујемо радост већ само весеље. Весеље је својина овог света и
то никоме не смета. Весеље је сасвим на свом месту, међутим, весеље
нема моћ преображења људског бића. Радост има моћ преображења. И ту
постоји та суштинска разлика између весеља и радости. Савремени
православни теолози, као Христос Јанарас, управо говоре како све то што
се налази у нама морамо да преобразимо, чак и страсти наше се морају
преобразити, јер и оне могу, на известан начин, нас водити ка Царству
Небеском. Зато рецимо, кад говоримо о Христу, или кад се обраћамо Њему
у својим молитвама, онда морамо свесрдно то да радимо. Поменимо овде и
седмицу пре Васкрсења која се и зове Страсна седмица. И сам Христос је
за време Тајне Вечере рекао својим Апостолима да је са великом жељом
желео да подели ту вечеру са њима. И ми на исти начин, ако немамо ту
жељу у свом срцу, никако нећемо доћи до Богопознања. Тако да та моћ
додира са Христом, као што би Свети Григорије Палама рекао, моћ додира
са Његовим енергијама, може само да се стекне преко искуства сопственог
преображења. Али, за то је потребна дисциплина, и то преко истинског
искуства радости. Проблем је што бисмо ми често пута желели само да
упаднемо у радост, без да имамо ту дисциплину која мора да претходи.
Зашто? Ево, ако бисте ви позвали неког госта да дође код Вас на вечеру,
и сад Ви као домаћин нисте се припремили, нисте купили храну, нисте
ништа скували, а људи долазе и Ви се одједном сетите: „Ау, па требало
је нешто да купим?“ На шта би то личило, како би гости реаговали? Нисте
били дисциплиновани сами са собом да се припремите за то вече, а
позвали сте госте. На исти начин, како ми да доживимо ту радост, како
да дођемо до истинског додира радости живота, радости вере, ако се
нисмо припремили? Зато увек бива правило у Православљу: прво пост,
после поста долази гозба. И онда се човек припрема: пост па празник, а
не обрнуто! Црква нам стално пружа могућност да дођемо у додир сами са
собом, да бисмо могли да сагледамо сами себе у својој средини и тек
онда да кренемо ка Богу. Љиљана Синђелић Николић - |
